Hvala životu

Čujemo skoro svakodnevno iste price, mnoge fraze i sami upotrebljavamo a ne znamo njihovo pravo značenje. Čujemo, govorimo da je život borba, svesni smo svojih i tudjih muka i govorimo samo da nam je zdravlja, a u suštini niko ne mari za zdravlje do onog trenutka dok ga zaista ne izgubi. Opterećuješ se tako zanemarljivim sitnicama koje se na tvojoj koži čine kao najveće muke i uvek se pitamo ono isto pitanje šta sam to ja Bogu zgrešio...
Da danas shvatih danas je novi početak, prvi dan ostatka mog života. Danas odlučih čvrsto, prestaću da guram probleme pod tepih, prestaću da okrećem glavu istini, moram se suočiti sa svim strahovima, kako bi ih pobedila. Sve želje mogu ostvariti dokle god ih imam, gorko je kad čovek prestane da ima želje, snove i ciljeve. I NE, ne treba se zadovoljavati onim što nam je dato, to je samo početak i za to trebamo biti zahvalni, ali ne i zadovoljni uvek treba težiti višem, boljem i lepšem. Samo tako čovek može postići balans sa mukama i problemima koje ga spopadaju, a spopadaće ga uvek. Njima nikad kraja, otkloniš jedan pojave se tri nova i opet sve iznova, onda pucaš! Pitaš se da li postoji lakši način, brži izlaz? Ne, ne postoji svi pravi putevi u ovom putovanju koje nazivamo život protkani su preprekama, izazovima, iskušenjima i problemima. Treba biti svestan cilja i čemu zaista naše postojanje na ovom svetu. Neko bi rekao da je to da usreći druge, svoju porodicu i drage ljude, neko pak da prkosi onim manje dragim osobama, neko pak živi od danas do sutra CARPE DIEM- stilom, a ja, ja govorim da svako postoji ne sa ciljem, ne sa namerom, ne sa već predodređenom pozicijom u društvu i svetu, svaki čovek živi za svoje želje i svako ali apsolutno svako može biti sve ono što poželi da bude. Promena je jedan od esencijalnih činioca, jedan jako mudar i meni jako blizak čovek je rekao Budi promena koju želiš videti u drugima. I sad shvatam! Menjaj sebe sve što bi želeo da budeš ili ne želiš i promenićeš druge, niko te više neće gledati kao sada, niko se neće ophoditi prema tebi kao do sada. Ne želiš više da budeš slab, ojačaj se! Izlaži se svojim strahovima, ma koliko oni krupni ili sitni bili, na kraju ćeš izaći kao pobednik, a ako se to ipak ne desi to nije kraj! Ustani, otresi prašinu sa sebe koju ti je život nabacao, i još jednom ispočetka, pa tako još hiljadu puta ako treba. Kraj je samo onda kada čovek odustane ili pobedi, to je naravno pitanje čoveka i njegovog karaktera, koliko je slab ili jak, da li je aktivan ili pasivan.
Danas mi je milion stvari prošlo krož glavu, smisao života, potezi koje pravimo, greške koje činimo, savest koja nas opominje, ličnost koju gradimo, emocije i razum i još hiljade sitnica. Počela sam da uviđam kako ne gledam svet istim očima kao u prošlosti, vidim da ni pesme nemaju isto značenje, i sve se nekako prožima, sve dobija neki dublji značaj.Shvatila sam da se trebam na kraju svakog dana okrenuti i reći voljenim osobama koliko ih volim, jer možda sutra neću više imati prilike, treba se zahvaliti roditeljima za to što su mi dali šansu da živim, treba se zahvaliti Bogu što mogu da uživam u svim prelepim stvarima na ovom svetu, samo ako nađem pravi ugao da ih sagledam, i treba reći hvala sebi što dan nije uzaludno iskorišćen, no sam već pola korak bliže ostvarenju svojih ciljeva. Ne, ja ne priznajem poraz, nisam od tog materijala pravljena i ja to ne mogu, mogu reći sebi da samo nije pravo vreme i da postoji razlog s kojim se to jeste ili nije desilo sada, i da nastavim da se borim. Želim da iskoristim ovih par minuta spokoja, umora i dosade da se pripremim na ono sutra, ono će biti gadno. Sve muke i problemi skrili su se sad u tišini noći, u senkama drveća, u mračnim posteljama i sutra se mogu probuditi i krenuti u susret meni. Moje je da me ne slome ni sutra, niti bilo kog drugog dana, treba svaku muku popločati sa minimum tri srećna trenutka, kako ne bi došli do stadijuma da žalimo sebe, jer kad čovek prestane da se bori počne i da se raspada. A hvala životu što je svako jutro novi početak za nove mogućnosti, za novo ja!

Secrets

Over the time I learned how to keep secrets. I learned to live with them, get used to them... Somehow learned to make them my routine, and after a little learned to forget them. But that's the thing about secrets they have the ugly habits of coming back, or do they actually ever go away? Sometimes I wake up in the middle of the night for no reason, or I can even fall asleep, the keep eating me alive, they've poisoned my soul, and I don't know who I am... But then I remember, I made a promise to keep them inside me for as long as I live, they are not mine to set them free!
The ghosts of my secrets past keep haunting me till this day, so I think why keep them, why don't just let go??? See the thing about secrets is that they are made to be found out by time...

Jesi li ikada poželeo da ova tišina nikada ne prođe, u njoj sve govoriš a on te razume i sve reči su suvišne. Tako je to prijatelju, kada nađeš sebe u očima tuđim, ma koliko bili stranci vi se poznajete i tu vreme igra sporednu ulogu. Sve te prepreke i lažne principe zaboravljaš i ma koliko okovan osećaš se slobodnije no ikad, zar ne? Ni jedan problem više nije nerešiv, ni jedan kišni dan više nije toliko tužan, nekako je sve lakše... Čudan je ovaj život, malo ti daje a tebi je to sve, malo više uzima a tebi se čini kao ništa, samo da možeš sa nekim da se osećaš sigurno... Ponekada ni to nije dovoljno jer je u glavi nekakav haos zavladao pa izgubiš sve, onda te proganjaju ti duhovi prošlosti kada je vreme najduže na svetu, a od njih ne može se pobeći, jer oni samo dolaze onda kada ih ti dozivaš... Ume i ponos vešto da se umeša, poznaješ to, ili je to ipak inat koji plete tu mrežu?Zbog njega gubimo mnogo a dobijamo dozu besa koja se ne može brisati, ne može se objasniti, a to si sve vreme bio samo ti. 

Početak kraja

Ne mogu da se načudim kolika jačina može da leži u samo jednoj reči... Ne dao Bog da je više njih u nekom haotičnom redu, prodrmaju ti sve dosadašnje ideale i principe. Sve u šta si verovao do sad izgleda toliko jezivo smešno, a sva tvoja maštanja ti se čine nikad kao da lebde negde u nekoj drugoj galaksiji.  Ovih 24 sata nikad duži, zar ne?

Celog prokletog dana poput nekog eha u ušima odzvanjaju reči: 'Sumnjam', 'Bez brige', 'Može se desiti' , 'Rezultati će pokazati' i tako u krug. Malo, malo pa mi pomute svest! Navlačim neki lažni osmeh, ne zbog drugih, zbog sebe, ulivam sebi neku sakatu nadu, rastežem i peglam ono malo optimizma koji je ostao u meni. A nikako da izbijem misao iz glave da je sutra prvi dan ostatka mog života... A pitanja, sva  ta pitanja lebde haotično u mojoj glavi, a ja se nasmejem loše i ubedim sebe, samo na trenutak, da dobro sam! Trudim se da ne razmišljam, da opustim glavu i hladna srca sačekam sutra poslepodne, a strepim da mi senke neće dati da se uspavam.

Sada, nekako čudno razumem cenu vremena; ma zar je moguće da umesto da odem u Pariz i razgledam hodnike, famoznog Luvra ja ću morati da čekam u sivim hodnicima kojekakvih bolnica, a knjigu koju sam htela da napišem, a one koje sam htela da pročitam, i htela sam da se zanosim životima Da Vinčija, Ničea i Šopenhauera, umesto osmeha prijatelja zar je istina da ću da gledam iskrivljena lica lekara i njihovih pomoćnika? Ne mogu a da se ne zapitam, kad pre? A deca, porodica- nisam ih do sad nikada idealizovala, govorila sam da ima mnogo vremena koje trebam preći da bih dospela do njih, a sada mi se čine nedostižnijim no ikad a kao da je to nešto što sam zapravo najviše želela samo toga nisam bila svesna...

Sada shvatam koliko čovek o životu malo zna, a koliko je toga još ne otkriveno i koliko toga dolazi tiho u sitne sate, a mi ne primećujemo. Ceo svet leži u meni, mojog glavi i svrsishodno se menja, onda kada neki eho poput ovog uzdrma hodnike svesti i obriše prašinu s očiju. Čovek sada ne treba da bude sam govore razni ljudi, oni stručni i oni obični smrtnici, a zašto se meni čini da će ovaj krst biti mnogo lakši ako ga nosim sama? Bez patnje u očima dragim, bez ostatka suza na obrazima istih i prigušenih jecaja... Možda grešim, ali život se meni sada čini lepšim no ikad, a vremena nikada neće biti dosta da ga se nasitim. 

Prolaznost, nešto što čujemo svakodnevno a nikada ne posvetimo zasluženu pažnju, jedna od najmoćnijih reči koje obitavaju našim jezicima. Nauči da voliš, živiš i ceniš sitnice onda dok je sve dobro, kada krene nizbrdo uvek će se činiti nedovoljno vremena!

Dobro uvek dobrim vraća se?!

U poslednjih nekoliko nedelja konstantno me susreće pitanje, koje je verovano susretalo i mnoge pre mene,da li se dobro zaista dobrim vraća? Kao posmatrači lako možemo spoznati one sitne i one manje sitne greške u odnosima drugih ljudi, onih nama bliskih, i ponekada se ne možemo načuditi samom opstanku odnosa između njih. Ono do čega sam ja došla pažljivim razglabanjem ovog problema jeste da čovek kao individua i čovek u vezi nije jedna ista ličnost. Ono što će kod većine izazvati revolt jeste da stojim iza toga da je čovek kada je u bilo kakvoj zajednici mnogo jači od onog sebe kada je sam, iako možda okružen gomilom drugara. Činjenica jeste takva bilo se pozvala na ono biblijsko predanje o Adamu i Evi ili samom evolucionarnom toku da svako biće ima svoju drugu polovinu tj. suprotni pol koji pre ili kasnije završe zajedno. Možda previše zadirem u ono apstraktno sutra ali pre ili kasnije oko nas ostaju samo parovi. Premda pitam se koliko čovek treba da trpi neko neprirodno stanje na svojoj koži da ne bi ostao sam? Mnogi će revoltirano reći NIŠTA se danas ne mora i ne treba trpeti, ali s obzirom na to da niko nije savršen i da je i to jedan od razloga zašto tražimo nekog da nas kompletira, u svakoj vezi treba postojati jedna doza kompromisa i tolerancije. Ali šta onda kada kompromisa nema, a tolerancija je u tolikoj meri samo sa jedne strane da dođe smešno uopšte analizirati tu vezu. Šta ako posle duge veze, od tipa par godina, život jednostavno reši da vam razmrsi puteve i razdvoji vas, a neka doza nezadovoljstva već postoji, koliko je ispravno ostati i živeti u nekoj agoniji zbog straha da se nastavi dalje? Ili da li je zaista ispravno ostati na brodu koji već odavno tone jer nas je žao one druge osobe? Najidealnije bi bilo da postoji kompromis i naravno izbalansirana tolerancija, neka nazovi zlatna sredina, ali meni se čini da se to danas gotovo i ne sreće! Da li su ljudi zaista podeljeni na one sebične i one nesebične ili tu postoji još neki sloj?
Tužno je što osoba koja greši svoje greške uviđa tek kada su gotovo sve nade isčezle za nekim poboljšanjem, onda tu dolazi do zamene uloga sebična osoba daje sve od sebe da zadrži ono što još uvek ima uviđajući da bolje imala ili koliko je teško danas naći nešto poput te druge osobe, a ova druga ostaje tu još neko vreme više iz navike ili svoje neizmerne dobrote iako duboko u sebi zna da preko svega toga može napisati propalo.
Zaista mi je krivo što moram da konstatujem da je ona nesebična i sa punim pravom mogu reći dobra osoba izložena uvek težim mukama, ona uvek guta i nekako više voli. Sve ono što su nas učili da se dobro uvek dobrim vraća izgleda sada kao samo jedna šarena dobronamerna ali velika laž. Jedino što čemu se možemo nadati jeste da ipak jednog dana mora nešto dobro i tim osobama da se desi. Bar ako ništa drugo da se uzdamo u karmu koja jedina nikada ne izdaje!
Isto mi je toliko smešno kako su ljudi nedokazani i kao pijavice se drže za sebe i govore ja sam takav kakav sam i ako želiš prihvati, ja se ne menjam. Zar smo toliko nismo sposobni promene, koliko sam ja upućena u neka psihološka istraživanja čovek bi trebalo da se menja svakih šest meseci, da li je onda u pitanju naša nesposobnost ili samo neka tvrdoglavost koja nam se pre ili kasnije obije o glavu? Smatram da svako ko je stasao u neki svoj život, daleko od sigurnog okrilja roditelja treba biti svestan sebe i svog mesta u ovom društvu, bar se meni to tako čini normalno. Neisplativo je juriti neke svoje hirove, i istovremeno verovati da nam je sigurnosna karta obećana, trebamo shvatiti da postoji gomila ljudi koji na tom isom peronu provedu čitavu jednu malu večnost čekajući da skupo plate tu kartu, zašto bi onda nama bila obećana za džabe?
Najbolje bi bilo da kada noću u tišini svako legne u svoj krevet zapita se gde možda greši i da li je ispravno njegovo ponašanje, da li je možda previše dobar, previše posvećen, previše voli ili je možda previše sebičan, previše grub i previše razmažen u odnosu prema svom partneru. Duboko u sebi verujem da pre ili kasnije čovek uvidi svoje greške, pitanje je da li je dovoljno zreo da shvati da promena na bolje nije nikakav bauk, jer pre ili kasnije svojom tvrdoglavošću izaziva promenu na gore kod one druge osobe o kojoj se ogrešio. Ne može svako podneti sud sebe o sebi pa ga silom sabija duboko u ono zaboravljeno, i revoltirano nastavlja tuđe snove da juri.
S ulaskom u vezu čovek gubi individualnost hteo on to da prizna ili ne, prijatelji tu ostaju kao sećanje na ono JA, ali oni nisu verodostojne sudije i sufleri, jer najlakše je savetovati a mnogo teže sprovesti taj savet u delo kada su u pitanju emocije. Jer sve deluje mnogo lakše sa one neutralne strane pozornice. Ako se čovek već odlučio na to da sa nekim bude srećan i da nekog učini srećnim to treba i da čini ne da upada u neke dečije bolesti i posveti se zadovoljavanju svog nedozrelog ega! Mnogo je teško naići danas na nešto vredno truda i na nekog ko smatra da smo i mi vredni truda a da vas uz to vežu emocije. Pitanje je ko znaće da uvidi šta ima pored sebe i nauči to da ceni i tome posveti dovoljno ljubavi i pažnje u pravo vreme. Najlakše je reći te dve reči ali koliko puta su izgovorene čini mi se da su izgubile svaki značaj, zato se treba okrenuti delima, one neka dodju kao povremeni početak ili kraj baš tih dela zbog kojih ljubav jedino i opstaje! 

Brz život i još brže stradanje

Razmišljam, da li je ljubav podjednako, uzajamno povratna emocija? Ovih dana mi baš to šeta po mislima... Razmišljam o svim, svojevremeno uspelim i neuspelim vezama, i čini mi se da je u svakoj jedan od aktera voleo više onog drugog, dok je drugi uvek voleo nešto drugo više... Pa se pitam da li je moguće da ljubav kao emocija bude uzročno-posledična, tj. da istim intenzitetom bude podeljena obema strankama ili mora uvek postojati jedna koja  pruža neizmernu količinu te iste ljubavi, a ova kojoj je sve to pruženo posedeuje neku kurtoazijsku verziju pružene ljubavi?
Kao ishod tome pitam se, da li je to nusprodukt modernog načina brzog življenja? Jer neki bi rekli, zašto bi se trudio da ispravljam probleme s jednom osobom kada mogu započeti odmah nešto novo sa nekom novom osobom? Živimo pod parolom: ode jedan dođu njih pet - i niko i ništa se ne mora trpeti jer se brzo može dalje! Pa se sad pitam, ako je porodica, kao zajednica između jednog muškarca, jedne žene i njihove dece, bila bar do sad jedina institucija u kojoj se čovek kao individua može osećati sigurno, šta dovodi do masovnog gašenja istih? Veze, brakovi, i same porodice danas pucaju jer se neguje neki preuveličan princim humanizma i renesanse da čovek može SVE da uradi samo ako poželi, a o posledicama svojih ispunjenih želja niko ne razmišlja. Ne kaže se za džabe pazi šta želiš, ne iz razloga jer se može ispuniti no već kada dobiješ željeno osuđen si da izgubiš svaki interes, i onda nastupa rečenica da tek uviđaš šta si imao kada ga izgubiš! Ne shvatamo da svaka naša akcija ima i reakciju one druge polovine, i da iste imaju svoje posledice i sa sobom nose veliku dozu kolateralne štete.
Ne mogu a da u ovo ne uvedem i faktor dostupnih finansija koji u većini slučajeva čini jednu od većih podrška ljudskih egzibicija. Naime, dok su iste te finasnije ravnomerno raspoređene na oba lica problemi se rešavaju, možda se sve na izvestan period čini i harmoničnim ili ako ništa drugo stabilnim. Čim tas prevaga na jednu stranu više, ta individua oseća dozu moći i potrebu za hirovitim ispunjavanjem navodno oduzete slobode i sve veze i emocije tu pucaju!
Čini mi se da na ovu temu postoji jos milion retoričkih pitanja i odgovora koje mogu napisati, ali nikako ne mogu da zaključim gde sve ovo vodi? Imamo slobodu, imamo novca, imamo prava i načina da ostvarimo sve, ali gde se podvlači crta i kada se govori dosta mi je? Ili čovek danas ne može da nahrani animala u sebi pa uvek želi više i bolje... Ono što na vreme treba da shvatimo jeste da i od boljeg uvek postoji bolji i od lepšeg lepši i od goreg gori, ali da nas sve to vrti samo u jedan prazan krug bez nekih dubljih vrednosti. Treba se ceniti i negovati ono što trenutno držimo u rukama, ono što smo nekada birali za najbolje, jer ljubav je po prirodi takva da menja jačinu, vreme i lokaciju a u pauzama nastupa navika i neka doza dosade, ali je sve to samo jedan deo normalnog u nenormalnom svetu. Bezanje od sitnih i krupnijih problema i zamena onih koje smo voleli ili i dalje volimo vodi samo ka jednom hladnom krevetu samotnjaka. Jer danas ko se prepusti kolotečini brzog življenja, još brže strada od istog!
Što pre shvatimo da nas ova brzina i humanističko razmišljanje vodi u jedan civilizacijski haos to ćemo pre naći mir i shvatiti prave vrednosti i čari života, ono što je fundamentalno i večno za svakog od nas!

Rešenja!!!

Danas sam u potpunosti sigurna da ne postoji dovoljna jačina u jednom čoveku da se izbori sa svim poteškoćama koje nosi ovo čudo! Da ih spozna, razglaba o njima i pomiri se sa njima- da, to je moguće, ali nekada su problemi svakodnevice veći no oni koji nas snađu negde usput, noću...
Ponekada u tim istim satima svakodnevnog života osetiš ono nešto, tako čudno ali pak tebi blisko, nešto ravnodušno i teško a opet se osećaš kao da lebdiš i čini se da nikada spokojniji nisi bio. Takva stanja dolaze od umora i uzaludne jurnjave za nekim neostavrenim snovima koji su na korak dalje ali neuhvativi! Nekada padaš u očaj, a nekada nemaš ni snage za to... Pomiriš se sa onim kakav je svet oko tebe postao, ili uvek bio, i gledaš da nađeš tu neku liniju minimalnog otpora jer se potajno nadaš da doćiće dan kada će baš tebi biti dobro kao svima njima! Dani ti prolaze po šablonu, zoveš sećanja i uviđaš da ne poznaješ tog čoveka od juče, da ovo danas ne znaš ko je i osećaš se izgbljeno u sopstvenim očima. Onda pokušavaš da nađeš sebe u tuđim, nekim sličnim tebi, i ućini se da uspevaš... Na trenutak sve bude lepo to nisi ti, ali ti se dopada ono što si postao... Vremenom uviđaš da je problem i dalje tu, da si ga samo gurnuo pod krevet i zaboravio na neko vreme, sada se ponovo javlja, maše i čini se da veći je no kad si ga ostavio. Pogledaj ga u oči, ako te nije strah šta ćeš tamo naći, a ako pak jeste nastavi da ga guraš u tamne kutke svojih misli, samo znaj da vraćaće se. Ni svi problemi sveta te neće ni malo promeniti, ostaćeš ti isti ti, kao heroj ili kukavica, jer danas svoje titule sami biramo.
Čudno je koliko je čoveku malo potrebno da bude srećan, a večito baš to malo fali, a danas se toliko brzo živi da se nema vremena da zastaneš, razmisliš, i pokušaš da vratiš nešto što ti znači no lakše je nadati se novom iskustvu, jer tada možda biće bolje. Savest je čudna zverka koja sni u nama, a njeni ujedi bole više no bilo šta što se fizički može  naneti jednom običnom smrtniku. Nekada je nehotice probudiš a nekada i svesno, bilo kako bilo muke su uvek iste, ona je nemilosrdna istim intenzitetom prema svima, tu bi trebalo da smo svi jednaki... Neki samo umeju to dobro da sakriju, a neki i popucaju... Ah, ti problemi! Koji god da odabereš tebi će on biti najteži! Samo je jako dobroćudno gajiti tu istu savest sa dozom nepotkrepivog optimizma, nekako takvi se umovi uvek isčupaju!

Nije isto čovek u pustinji i pustinja u čoveku

Danas sam došla do jednog čudnovatog, a opet i previše poznatog, saznanja... Naime, ovaj tekst nije namenjen ni jednoj od dosadašnjih tema koje sam obrađivala već generalnom pregledu suštine ljudskog postojanja. Danas mi je neko, meni veoma blizak, rekao jednu veliku istinu, koju sam i ja nedavno slepo sledila... Da izjavljivanje emocija, čini čoveka ranjivim. Nisu same emocije, ne to nam je Bogom dano i dozvoljeno njihovo posedovanje, ali priznati svoje emotivno stanje kakvo god bilo se smatra atributom slabića. Što je najtužnije, ta osoba je rekla veliku istinu, iako se ja licno ne slažem sa tom velikom istinom (kao i verovatno nekolicina emotivaca-naivaca) ili se pak trudim da je demantujem. Zar nisu neiskazane emocije, kakve god prirode one bile, isto što i sama ravnodušnost? A baš te emocije, baš ta tuga, bes, patnja, sreća, ljubav i još mnogo njih one imaju tu neizmerivu moć da nas vinu u neistražene visine i spuste u najmračnije katakombe onog apsurdnog dela našeg bića. Čudno je isto tako kako se ljudi nađu da "pomognu", "savetuju" samo onda kada je čoveku dobro, kada se čovek zbog tih istih emocija oseća spokojno, snažno, i nekako uvek se ta neka teško stečena nirvana pokoleba tim istim brižnim savetima.
Elem, ako su emocije "Ahilova peta" svakog čoveka, čovek bi trebao da se istrenira i pretvori u neku čudnovatu mašineriju današnjice, kojoj je sem svakodnevnog stresa na poslu, školi ili kod kuće,  svaka ostala emocija strana? Moram da istaknem da postoji i više no očigledna kontradiktornost u ovom mišljenju, jer su baš te emocije jedan od glavnih atrubuda koji čoveka čine ljudskim bićem, koje ga razlikuju od animala. Velika će uvreda biti za pojedince, ali smatram da čovek koji svoje emocije taji u sebi misleći da su one siguran put kako bi ga drugi ljudi, pretpostvka ljudi prema kojima oseća te iste emocije, povredili nije ništa više no običan slabić!
Niko još od ljubavi nije umro, niti od tuge, to je sastavni deo ovog teškog putovanja koji nam je poznat pod pseudonimom život, isto kako je i školovanje, disanje, buđenje i poslednja stanica tako su i bes, tuga, bol, patnja, sreća, euforija, ljubav podjednako važne zarad nekog iskustva. Jer čovek može postojati i hiljadu godina, a da nije živeo ni  jedan dan, to se baš tim nekim iskustvom meri.

Možda bi trebalo da prestanemo sto puta da merimo a jedno sečemo i prepustimo se onom neiskvarenom delu našeg bića, život bi bio mnogo lakši kada bi svako radio da zadovolji svoje bližnje, one koje voli, za koje strepi a prestao da se opterećuje strahovima od samoće, boli i toga da će od istih biti izigran. Jer možda je i pomalo tužno i naivno što i dalje verujem da na milion njih dolazi jedna osoba koja deli moje mišljenje, osoba koja i dalje sledi neke pricipe i ima neke moralne vrednosti. Takve osobe nisu mit, ja to lično mogu da potvrdim, imala sam tu sreću da posle nekog vremena upoznam nekolicinu ljudi i skupim ih oko sebe, oni su vreni prijatelji koji ne prezaju da podele te iste emocije. Zapravo ono što želim da kažem jeste da samo zaista snažne osobe umeju da se nose sa svojim emocijama, kako lepim tako i onim manje lepim, ovaj drugi deo mogu sam svrstati u one slabiće i nazovi kukavice koji beže od svega iole teškog, ali isto tako i svih čari koje pruža ovaj život. Postoji velika razlika između čoveka u pustinji i pustinje u čoveku!

Dok vreme leti

Kada skineš prvi sloj kože onda ostaneš u onom prvobitnom, esencijalnom bivstvu... Drugi sloj se teže skida, i to samo onda kada ne poželiš da te neko upozna! Dešavaće se sve češće, jer na kraju dana svi smo mi isti, samo od krvi i mesa sačinjeni, i niko nije otporan samo na kriptonit... I verno ćemo se svi jednoga dana na večnost predati onom čudnovatom, možda trenutno negde duboko začeprkanom osećanju koje nazivamo ljubav, i isto tako ćemo se nekog skroz drugog dana kajati zbog istog... Daleko će se sumnje skriti od te voljene osobe, jer znamo da je sve to nekada davno bila velika romantična istina, a danas samo jedna pomalo tužna laž, ali ćutaćemo... Jer tako bi nam zapisano!

Svi ti strahovi

Možda je samo vreme krivo, možda ja nisam stvorena za sve ovo. Kada te nema osećam se prazno i to me plaši! Plaši me što znam da sam se do skora budila sama, živela sama i imala neki možda pomalo tužan život, ali sam bila jaka, neobjašnjivo jaka! Sada se moj svet stopio sa tvojim, od tog praznog života ostalo je samo sećanje koje sve više bledi, a zajedno sa njim čini mi se da je isčezla i ta snaga da se nosim sa samoćom. Pomalo, od nekud, bojim se jer ne poznajem te, a ti mnogo tajiš i negde "glavom" te tvoje tajne i ne želim da otkrijem, ali strepim "srcem" šta će biti ako ih spoznam. Plaši me što osećam tebe u sebi i kada nisi tu, počinjem da volim ro čudn osećanje... Ne dozvoljavam sebi da pomislim ni izustim u samoći šta osećam, jer hvata me neka čudnovata panika i poželim da me nema... Onda se povlačim u sebe u neke druge svetove, i ostajem u njima da se pitam da li sve laži ovog sveta mogu da nadjačaju ono što ja osećam ćutke u sebi? Ostajem u njima dugo, u njima kao da je duša mrtvosana, ne oseća nista, poput nekog transa lebdim i onda me tvoj glas vrati u onaj novi sve gde još učim da hodam. Plašim se sebe i svega što nisam, bojim se svega što želim da dam i svega onoga što nisam u stanju da ispunim, nikada dovoljno dobra- od te etikete trudim se da se oporavim i da je nadrastem, ali čini mi se da je ta uloga stvorena pre ili kasnije samo za mene. Ti se ničega ne bojiš, čini mi se, ti imaš snage da nosiš ceo svet i ćutiš, a ta tišina me izjeda... Ne napušta me strah od navike, sutra kada odeš ja počeću da se raspadam, jer naivci poput mene najgore prolaze ili su bar donsad prolazili... Drži me nada da će to isto sutra doneti nešto bolje, vera da sutra moze biti drukčije od juče, jer budućnost se svakim postupkom iz sadašnjosti menja...

• • Kada si odavno izgubio sve, ali u tebi i dalje postoji truncica nade, jedna zelja, jedan san, nesto za sta se boris, za sta zivis... onda dodje trenutak koji i to pregazi... Postajes covek kojeg si se bojao, covek bez nade... Pa najvise se treba plasiti takvih ljudi, onih koji nemaju vise sta da izgube, narocito ako si takav postao ti...

When driving a motorcycle

The only thing that gets me high,only time I feel alive, better than love, stronger than hate.... Can't feel my body during ridding, and afterwards I feel like I'm in someone else's ... I loose all my senses, but that incredible feeling... You can't describe it you can only experience it.... That and only that reminds me that every day is a gift, and that life is just about cherishing those small unique moments that leave us breathless...

Nisi mi ništa koliko mi sve možeš biti

Svako ima neku svoju priču i neko svoje vreme da je ispriča, pa tako ćemo valjda ti i ja... Danas i sutra, a juče- nikada više! Nadajmo se da će sve te zle duše prošlosti počivati u miru, bezbrižno i daleko od naše sreće... Ja sam svoje uspavala, od njih se ni prividno ne osećaju tragovi, jer za to se straram brižno... Nemo te sklanjam od svih zla koji mogu da izbiju iz moje životne priče, one davno pre tebe, jer sa tobom se sve promenilo i zavolela sam te promene... Na neku dozu žalosti, tvoje utvare i dalje pronalaze načine da se vrate u tvoj život, kako u tvoj tako uspevaju i moj da uzdrmaju samo na trenutke.... Vešto se trudim da ne smeta, i sve u svemu nije tako loše... Ali kako to život vešto ume počeće da smeta, a ja tu ništa neću moći... Ostaće mi izbora,naravno, da se borim, da ne činim ništa- što bi u tom trenutku bilo najlakše, ili da bežim, a moja priroda je takva da se od čekanja umorim previše da bi se borila, pa se bojim da ne pobegnem,  a to sam do sad najbolje znala... A onda mi baš danas prolazi misao kroz glavu da nisi mi nišsta koliko mi sutra sve možeš biti, i tu se lomim... Prestajem da mislim i ostajem da se borim, na to tera me ta mala nada u meni, a kažu da ona poslednja umire!

"Ja? Ja se bojim svega. Bojim se onoga što sam videla, što sam učinila, onoga što jesam. A najviše od svega se bojim da ću izaći iz ove sobe i nikad u životu neću osećati ovo što osećam prema tebi."

Počeo bi juče

Od danas više nikome nećeš činiti usluge, više nikome ne čini po volji. Danas počinje tvoj život! Od danas neka bude svako sam na svome, kao što si i ti do sad, od danas si sebičan jer ti to sleduje! Volećeš onog koga ti želiš i želećeš onog koga samo ti voliš. Od sutra će svaki novi dan dobiti izuzetan sjaj, shvatićeš da ljudima koje voliš nikada nisi dovoljno puta rekao to, i nikada neće biti dovoljno izgovoreno, zato počni odmah. Menjaš se, to je samo tvoja odluka, hrana za onog davno pregladnelog vuka u tebi. Danas si našao neku sreću zar ne, primećuješ kako je ovaj dan, nalik na onaj juče i dan pre toga, po nečemu poseban. Tu svoju sreću ma koliko mala ili velika bila sakrij duboko u sebe i ćuti, jer reči otvaraju vrata gladnima za bilo kakvom srećom i naćiće način da ti je otmu. Zato lezi tu gde si ležao sa svim svojim suzama, bolima i okovima koje niko nije želeo da ti oduzme bar na trenutak da se odmoriš. Pitaš se zašto si baš danas jači i kako je sve počelo, osećaš se kao u magli... Na to pitanje ne traži odgovor, jer ti nije potreban. Uživaj u tim satima ispunjenosti jer kao i sve ostalo na ovom svetu i oni su prolazni. I zaspi sada sa saznanjem da posle svake kiše dođe duga, ali posle svake duge dođe i grad. Očekuj ono najgore, a ako ponovo budeš srećan kao danas snaćiće te ono najbolje. Da si znao da je tako lako promeniti svet oko sebe najradije bi počeo da ga menjaš još juče, ali danas ti je sudbinom dato pa uhvati ovaj militrenutak i započni promenu koja ti toliko dugo sleduje!

Raskrsnica života

Još jednom je noć i suviše tiha... Još jednom je ulica i previše duga. Ne veruješ da je još jednom ceo svet zaspao, a ti poput zombija lutaš da nađeš svoj dom. Čuješ korake iza svojih misli, ubrzavaš, ne okrećeš se, nikada nisi  bio taj koji bi se okrenuo. Ti ne pripadaš nikuda, i previše puta si to osetio zar ne? Mrziš sebe zbog svega što jesi, a najviše zbog svega što nisi, a mogao si da budeš. Iz džepa vadiš taj žuti prašnjavi izlaz, gledaš u nebo a tu ne nalaziš odgovor. A koraci iza tebe sve glasnije i brže čini ti se da govore: Predaj se! Ubrizgaj taj tračak nade, ili nemoj.. Znaš da sa njim možeš da pobegneš u neko drugo stanje, ali isto tako znaš od tebe pravi životinju, znaš da je taj put mnoge živote srušio. Znaš da ti je i ovaj, tebi veran, drug u čaši pomagao opet samo na trenutke, ali jeste. Sa njima možeš da bežiš u neke druge svetove, negde gde ništa nije teško. Ono što ne znaš je da u tim svetovima ne postoji sutra. Razumeš li sada da svaki tvoj beg ubija ljude koji te vole? I onda se u tebi budi ono što čuči u svakom čoveku, ona želja za disanjem, ona ista toliko jaka želja jer u dubini svog očaja ti voliš da živiš!
Svakome su svoji problemi najteži, svako se oseća usamljeno na svom bojištu, ali svakome je data ista doza snage, tu snagu treba održati u životu. Svakoga dana postoji taj mali trenutak kada možeš da promeniš sve, počneš iz početka, shvataš li da ovo nije kraj? Svoju sudbinu sami biramo, to niko ne može umesto tebe. Sada na ovoj raskrsnici života biraj onaj pravi put, ako dovoljno pomno slušaš čućeš kako te doziva.  Ne mogu da ti obećam da će sutra biti lepše, lakše mogu da ti obećam samo da te i sutra čeka nova borba sa novim problemima. Zato se danas dobro odmori! 

Zver u tebi

A ti si samo želeo da učiniš moralno! O tome si trebao da misliš pre nego što si svoje ime urezao duboko u srž devojke tvog druga. Znao si sam, ponela te je strast,  da mora da je ona nešto posebno. I od prvog dana kada si je video,a nisi smeo da prznaš sebi, da si potajno želeo da ona bude tvoja. Oboje ste podjednako krivi, samo jedina razlika između tebe i nje je što ti moraš da živiš sa time, i svaki dan te izjeda pitanje onog malog sudije u tebi: Kakav si ti to čovek?
Govoriš sebi da ti nisi takav džukac, iako bi on tebi to uradio, iako svi to očekuju, ti to ne možeš sebi da dozvoliš, misliš ne možeš više... Sve bi bilo lakše kada bi ta potajna želja da je vidiš ponovo iz tebe isčezla... A ti želiš ponovo da je ljubiš, čini ti se da se niko ne ljubi kao ona. Sa njom je  nastajao delirijum koji nije bledeo danima. Ali kao i svaki savestan narkoman morao si da prekineš! A ona, zašto je ona morala da te voli poput heroina, nije mogla da zamisli dan bez tebe kada si ti rešio da prestaneš sa tim. Ona se vraćala kao i svaka loša navika, opsedala te je u snovima u licima prolaznika, a ti si bežao! A kada se bura stišala, ona prestala da te čeka, nastala je paranoja. Nje nije više bilo, a ti si ostao sam da nosiš žig džukca koji je sve principe prodao! Danas uhvatiš sebe da o njoj misliš pa se uplašiš i prestaneš, ne shvataš koliko ti se sve sa njom urezalo u sećanje. A tako bi voleo da zaboraviš njen lik, njen dorir, njen miris koji je letnji vetar ukrao iz njene kose i poput paukove mreže ga upleo u tvoju dušu... Pričao si joj o tvojoj iluziji o onoj pravoj ljubavi, mislio si da ćeš je uplašiti i odbiti od sebe, ali ona je pomno slušala i počela da živi tu istu iluziju...
A ti ustvari nikada nisi verovao u ljubav, i mrziš nju jer je morala tebe da bira a još više mrziš sebe što si ustvari ti birao nju. Niko ne shvata tvoj život, tvoj teret, tvoje misli ustvari samo je ona to shvatala! I dalje ti ne možeš da shvatiš zašto se ona vraćala, jer ko bi mogao da voli beskrupuloznu zver poput tebe. Tebi je ustvari najteži deo priče ostao, samo je na tvoj deo sudbina, kao po kazni, stavila tri tačke. Druga nikada više nisi sreo, ona je ko zna gde i ko zna sa kim, a ti si ostao da se pitaš: "Šta bi bilo da si imao hrabrosti da završiš ono što si započeo?"

Rame uz rame

A bili ste kao jedno... Sada zapanjeno stoji ispred tebe, gleda bledo kao da ne prepoznaje tvoj lik, ne shvata da si danas ti rekao DOSTA, da si danas skinuo sve maske! Našao se u čudu, tvoj brat, tvoj bivši najbolji drug  znao je da na tebe može da računa i u snu, nije ni morao da pita. Poznavao si sve njegove potrebe bolje no svoje, za njega bio spreman da uradiš sve i to si više puta i dokazao. Nisi tražio HVALA, nisi očekivao ništa za uzvrat, tvoja dela bila su iz čiste bezuslovne ljubavi, želeo si samo da od njega nastane čovek. To bi ti bio najveći uspeh, najveće priznanje, zar ne? Ali ni svo vreme ovog sveta ga ni malo nije promenilo, pitaš se dali zaista važi ono da vuk dlaku menja ali ćud nikad? Srce ti se cepa jer tebe više boli, i pomalo sebično, ali takva nam je priroda. Dok je lagano klizio ti si sve si radio da ga što duže zadržiš tu u svome životu, danas konačno razumeš da on nikada nije ni bio tu. Postoji velika razlika izmedju onog biti nekome prijatelj i biti sa nekim prijatelj. Voleo si ga kao da ste rođeni, ali posle toliko izdaja ni krv više nije krv, gubi svu svoju gustinu, gubi boju, postaje samo obična tečnost koju srećes svakoga dana na ulici a da ni ne primetiš. Vreme je to koje je diktiralo vaše živote, on je bio tu samo onoliko dugo koliko je od tebe imao koristi, a ti se osećaš izigrano. Ljut si na sebe što si sve uspomene gradio sa njim, besan si što nisi uvideo na vreme da je bolje biti sam nego imati lažnog prijatelja koji je tu samo iz navike. A još te više nagriza pomisao da si imao pravog prijatelja pored sebe, samo si se posvetio pogrešnom čoveku. Bio si tu za njega i kada se sve već raspalo, našao je neku devojku i zaboravio na brata koji je rame uz rame njegove bio bitke. I ti si imao devojku, ali nikada nisi zaboravio, ovo je za tebe nešto apsurdno... Pokušao je na svo tvoje izlaganje da odgovori ultimatumom da će se sve od tog trenutka promeniti, nisi imao potrebe da pričaš da već jeste ali ni nalik onome čemu se on nada.
Danas posle svega kada pogledaš na njega, on je i dalje tu gde si ga ostavio, a ti imaš nove prijatelje, novu devojku novi svet. Misliš na ono što je Gete rekao : "Reci mi sa kime se družiš i rećiću ti ko si!" Pa ti po ovom principu ostaje danas samo jedno da ga pitaš "Reci mi KO SI?"

Zauvek tvoja ONA

Sećaš se svega! Kako je sve počelo, kako je teklo i kako se završilo, i posle svega, pitaš se, zašto te to i dalje vređa?
Poznavao si samo jednu kao nju, ni jedna joj nije bila ravna, za tebe je ona bila ONA prava. Izazivala je u tebi ono najbolje, a ti si želeo ceo svet za nju, a za sebe samo nju! Dala ti je krila, i zajedno ste postali jedno. Sećaš se koliko si je voleo, u tvoje sivilo unela je sve dugine boje. Ona je bila TA za tebe skrojena, bio si srećan što našao si deo koji ti je nedostajao. Proleće- sreli ste se, leto- voleo si je, jesen-volela te je, zima-voleli ste se i tako još jedan krug. Video si samo nju, niko drugi nije postojao kada se sretnete. Osvojili ste ceo grad! Svaka ulica mirisala je na vas. Ti si bio najsrećniji kada si bio njen, ništa više nije moglo da ti skine osmeh sa lica. Vreme je prolazilo, i kako to život lepo ume, dolazili su problemi, činilo ti se da ste nesalomivi, i nisi se mnogo bojao. Ona te je volela zbog svega što jesi, a niko to pre nje nije. Sve je manje te ljubavi bilo u njenim očima, i neka tebi strana doza straha, a ti mislio da je samo navika pokucala na vrata. I kao grom iz vredra neba, stigla je poruka, dok si isčitavao, počeo si da se raspadaš. Sve u tebi peklo je, grudi su počele da bole, pitao si se kako je ceo tvoj svet uspeo da stane u jednu poruku. Prevarila te je i govorila da ne može ona da pređe preko toga, a ti si želeo sve da joj daš. Nije znala da si imao plan. Nije znala da si hteo da je uhvatiš za ruku i sa njom odeš daleko, da počnete samo vaš život! Ostao si sam sa dve karte za novi početak, ona je sve to odbila, a ti nisi znao zašto. Nisi mogao da podneses da te svaki kutak podseća na nju, ti nisi bio dovoljno jak da nastaviš dalje i pobegao si preko granice, među strance. Nekada si pitao za nju, mislio si- malo vremena i ponovo će biti tvoja, nisi odustajao ni posle godinu dana, obećao si joj da nikada nećeš odustati od vas! Naglo joj se gubio trag pa si pošao da je tražiš, znao si da je u vašem gradu. Ono što nisi znao je da joj se trag gubio s razlogom. Tvoji drugovi nisu imali srca da ti kažu, svi su to tajili od tebe pa i ON! Našao si je, i na trenutak ponovo bio srećan, dok nisi video njega! A oboje su ti se na vernost kleli. Nije ti trebalo mnogo da shvatiš da je ona sada bila njegova i ako niko to nije smeo glasno da izgovori. Vratio si se u tuđinu i nikada više nisi želeo da je vidiš. To nije bila ona, pitaš se koga si ti voleo sve ove godine. Morala je sebe da ti uzme, a usput je uspela i ceo svet da ti sruši. Počeo si da je mrziš, i ko bi te krivio? Zaista poznavao si samo jednu kao nju, devojku koja je uspela sve da ti da i duplo da ti uzme. Sada si sam na svome, pre nje si bar imao prijatelja.
Sada posle toliko godina, stigla je nova poruka, poruka koja bi ti nekada u prošlosti značila, čudna je ova karma zar ne? Sada je ona sama na svome a ti si drugoj dao svoje ime, njeno mesto i novi život... Danas si konačno ti ponovo srećan! Samo te boli što će ona zauvek ostati tvoja ONA....

Srce

Nemoj da mi govoriš da sam ti jedina dok me gledaš tako! Zar misliš da te ne poznajem? Izlaziš večeras, i dok se spremaš, naprasno počinješ da mi pričaš kako bolje od mene nisi imao, nisi video, kako sam ja TA, a ja nisam ništa pitala. Sada ćutimo i ti i ja, jer oboje jasno znamo šta u sebi tajiš. Boli kada znaš da ne možeš ništa da da učiniš, ali ostaje mi samo da te sačekam da vratiš se i legneš pored mene u naš krevet.

Kad tamo a u klubu puno je, a ti gledaš, skeniraš gužvu i nalaziš je, tako si i mene našao. Nisi mnogo prezao i već ste kod nje. Dok ona skida se ti misliš na mene, znaš da očekujem to jer ti poznajem prirodu. Da li DA ili NE brzo razmišljaš dok skida se, a onda je počela i tebe da skida... Dok vas strast zanosi prestaješ da misliš i onda kao grom iz vedra neba setiš se šta sam govorila:“ Mogu samo da ti kažem da poslušaš svoje srce, slušaj ga kako živi, kako jeca, kako smeje se i plače, ne mešam se. Ako želiš ono će odlučiti umesto tebe, a ako se budeš kajao nekad između svega ostalog njegovo je najbolje mišljenje.“

 I glasno čuješ reči moje „Ja ne mogu da odlučim umesto tebe!“

Zadihan si joj rekao kako to ne možeš i da hoćeš da ideš, ona šapuće ti i pali svaki nerv u tvome telu, govori ti da niko neće nikad znati i da ovo ništa nikome ne znači. Predaješ se!

Dok vraćaš se kući i prolaziš kroz kraj, izjeda te onaj mali sudija u tebi. Pitaš se šta ću reći, da li ću saznati, ko je sve to mogao videti i kako da to sakriješ od mene? Dolaziš i ležeš pored mene, u tom hladnom krevetu samo si ti još uvek vreo. Ujutru oprala sam ti odeću, i zanemarila jeftin parfem svuda po tebi, samo da vidim dokle ćeš. Ustao si i sve si shvatio, koliko su sve reči bile suvišne, samo si me zagrlio! Ja sam znala da si morao, da bi shvatio! Ne možeš uvek da ispravno činiš, ljudski je grešiti, a moje je da oprostim.

Tvoj svet

Kada ostariš preko noći, niko to ne primeti ili ipak ne žele da primete.
Kada posle deset dugih godina vratiš film na dane kada si imao sve i kada ti je jedina birga bila da ne polomiš čašu, osmehneš se. Onda se setiš tog kobnog dana kada su se zidovi tvog doma srušili i kada te je stranac silom izvukao iz njega, a nisi stigao ni da se oprostiš od sećanja. Onda je nastao haos i sve se prtvorilo u pepeo. Bio si okružen stranim licima ma koliko delovala poznato. Znao si samo jedno da i ovaj rat nekada mora da prođe, i time si se uspavljivao svake noći. Morao si, a nisi hteo, da osediš nemo u sebi daleko od svih zla... Niko te nije pitao kako je tebi u sebi, niko nije želeo da zna tvoje borbe, a ti si samo želeo da vrisneš svoje misli! Ali svi ti jecaji ostali su neodgovoreni. I drug, i brat, i majka, i otac svi su okretali glavu u jednom dahu istovremeno, činilo se kao neka loša koreografija namučenih marioneta. A tvoj pogled je vapio za zagrljajem! Noćas ležiš sam sa svojim životom, konačno miran i spokojan. Dok telefon zvoni, osmehuješ se jer sada ti želiš da ćutiš. Sada je tvoje vreme da sijaš! Jači si, sada ti niko nije potrban. Nisi besan, ne mrziš, jednostavno si otupeo, jednostavno danas si ravnodušan... Sada svi ti leševi oko tebe mirišu kao majske ruže. Danas i drug i brat i majka i otac ne razumeju, žele da saznaju kako je tebi u sebi, danas se konačno brinu! A ne znaju da tvoj svet živi u tebi, u njega si bežao svake noći kada nisi mogao da podneseš vrištanje. U tvom svetu, baš tu u tebi ni jedno staklo nije puklo, u njemu nikada ton nije povišen osim tona tvoje gitare. Tvoj svet je posle deset dugih godina postao realnost, sada si ti u njemu, a ne on u tebi!

Šta posle velike ljubavi?

Ne postoji čovek koji nije doživeo ljubav i posle nekog vremena kraj iste. Onda se povlači u sebe i nemo bije svoje bitke, boli svoju bol, rekla bih ja... Šta posle velike ljubavi? Posle velike ljubavi treba ostaviti vremena i prostora razmišljanju... Najpre kako i zašto se završilo i ko je i gde pogrešio, i da li je uopšte bilo grešaka ili su zvezde samo bile pogrešno raspoređene. Svako ko me smo ikad pružili ruku bio je vredan toga, svakako! To je dovoljno jak razlog da nikada ne posumnjamo u sebe i svoj izbor, i da nikada ne kažemo bilo šta ružno o njemu. Svako ko je u mom životu bio makar i jedan dan obeležio je taj dan zauvek, bilo lepo ili ružno. Tako se stvaraju uspomene, a one nikada ne blede! 

Baš TVOJI Snovi

Upornost u svakom aspektu života se nagrađuje! Što si uporniji to si bliži cilju i ako možda nije u tvom vidokrugu. Budi spreman da padneš i više puta, budi spreman da se mnogi ispreče, budi spreman da te i najvoljeniji razočaraju, a TI prkosi pa ustani i nanovo glavom kroz zid! Ne daj da te razočarenje slomi, VEROM u sebe, ne u Boga, nastavi dalje, i guraj jer mnogo je zla u ovom svetu od obdaništa pa reko svih škola, ulica i zanimanja. Očekuj baš TI ono najgore, a taji u sebi ono najbolje!
Na tom putu, koji nazivamo život, proćićeš mnogo i videti svega- kako god ga živeo! Nemoj da čekaš da ti se nešto desi, jer ćeš na kraju, kad se svi rebusi reše, videti da je baš tvoj život ostao prazna knjiga u kojoj si mogao da pišeš šta god si TI želeo, a nisi jer si čekao!
Znaj da šta god činio uvek će biti kritika i uvek će neko pričati, bili to zli ili oni manje zli jezici. Ne gubi vreme, jer ti je samo ono obećano. Biraj onaj teži put jer ćeš na njemu spoznati prave prijatelje, naići možda na verne saputnike, i uživaj u životu. Ne dozvoli da ti neko piše sudbinu, bilo roditelji ili okolina jer TI si sam svoj na svome i možeš sve. Kada izađeš sa skupa, a ni do kapije ne stigneš, znaj da su o tebi već napisali roman, nemoj da očajavaš neka ti negde u podsvesti bude da negde, možda u drugom stanu ili možda čak na Novom Zelandu neko isto radi što i ti, trudi se da ostvari SVOJE snove, on će možda uspeti pa zašto onda ne bi uspeo baš TI! Tvoji snovi, kakvi god da su, tvoji su, dozvoli im da žive i posle tebe! Ne odustaj od onoga što voliš jer uvek postoji taj neki mali put do ostvarenja, samo ga silom trebaš spoznati! Ne žuri u tome, jer bilo ovako ili onako svi stižemo do istog cilja, i on nam je obećan kao i vreme. Od njega nema dalje, ali neka ti put do njega bude ispisan rečima, iskustvima, smehom i ponosom da kada pretposlednji put sklopiš oči tebi prođe sve ono što uspeo si do tad i obećavam da ćeš se poslednjim atomima snage nasmejati, onako iskreno od srca!

Pitam te

Da li možeš da zamisliš da voliš ženu kao mene,

Ovako komplikovanu, zatvorenu, okrenutu sebi?

Da li može moje crno da postane tvoje belo,

Da moja sreća bude i tvoja, a moje pola tvoje celo?

Da li možeš da zamisliš sebe sutra, a mene za dan ili dva

Ono juče ostaviš kod kuće i dozvoliš da potonem u san...

Možeš li to?

Ne odgovaraj, reči sakrij daleko od mene,

Negde na svetlu da ne doprem do njih

Čuješ li tamu u kojoj lutam

Ili vidiš samo suve oči pored suza svih?

Da li te plašim ili znaš da to je samo bliskosti glad

Da li se pitaš što su mi oci tamne ili prihvataš bez pitanja jad?

Jesi li ti onaj spas, ili samo prolazni sneg

Jesam li Džekil ili pak Hajd, nosim li masku ili trazim beg?

Šta me sprečava?

Hajde da nikada više ne volimo? Hajde da nikada više ne boli kao što je bolelo onda? Hajde da ne budemo nikada više tužni, razočarani ali ni srećni ni uzbuđeni? Hajde, hoćemo li? Tužno je što i ovaj put samotnjaka ne možeš ići sam, nego vapiš za nekim pored sebe. Tužno je što ne možeš da sagledaš svoju sreću koju zaslužuješ, posle svih brodoloma nego i dalje, po nekoj čudnoj navici, lutaš ulicama proslošti.

Osvrni se! Videćeš da je sve izbedelo, ne pamtiš tačno više ni loše, ni dobro, a ko bi rekao da je toliko vremena prošlo? Kada ubediš sebe da si ti taj koji je ostao povređen, mozak šalje neku čudnu poruku tvom telu i parališe ga, navikneš se da ne voliš nikog drugog i time izazvano niko ne može tebe da voli, a ako se pak zaljubiš u nekog ko je tu u prolazu, neke sasvim obične večeri, neko koga nisi primećivao ranije, ili ga nisi gledao tim pogledom onda se nađeš kao na pustom ostrvu- očajan, uplašen i nepoželjan u spostvenoj koži. Prolaze ti razne scene po glavi:  Šta ako sa tom osobom budem u vezi, u ljubavi ili me ponovo povredi… Ili šta ako se razočaram i izgubim interes? Onda je sve uzalud. Uvek, kad suočen sa teškoćom imaš izbora: Da bežis, ostaneš i boriš se ili ne činiš ništa.

Za sve drugo u životu ja se borim, ali od ovoga uporno bežim, ili pak kao sad osećam se skovanom za tu stolicu i ne činim ništa. Samo gledam. Ubacim par reči o nekom sasvim nebitnom liku sa TV-a, koji me zapravo uopšte i neinteresuje. Samo ga pratim, ili se trudim da prestanem. Ne znam čega se plašim? Da budem ismejana od strane zajedničkih prijatelja ili njega samog? Odbijanja ili onog neprijatnog osećaja- „jutro posle“. Ponekada pomislim DOBRO JE, ili „bice, bice samo polako“, i da sve što tinja dugo traje ali zašto ipak ne vidim sebe kao jednu od tih ljigavih i previše zaljubljenih parova? Zašto ON i ja ne možemo da se nađemo negde sasvim slučajno? Onako neutralno. i da se sve od jednom preokrene u korist tog glupog osećanja. Možda jednostavno JA nisam ta kojoj je suđeno da bude okovana. I preko dana ne želim te okove, ali onda padne mrak i sa njom dođe tišina i ta prokleta noć. Onda uhvatim sebe da maštam o tome kako bi bilo lepo da ležim na njegovom ramenu dok on spava i grli me, a ni svestan toga, a ja, ja gledam neki film I razmišljam o njemu i tome kako smo zajedno srećni. I pišem sve to u zvezde dok tonem u san. Onda me prvi sunčevi zraci probude I nasmejem se loše, govorim sebi: “ DOBRO JE, ponovo je jutro! Bar par sati u kojima cu se odmoriti od samoće!”

"Nemoj da te zavara ovo što ti sada činim po volji; upamti, ja se mogu prostrti samo ovoliko, i možda još malo.

Ali isto tako taj ćilim mogu izvući ispod tvojih nogu kada se najmanje nadaš. I šta onda? Ti ćeš se naći u čudu, a ja, ja neću imati ni jedan razlog da bih se pravdala."

"Kada osoba ostane sama, nije teška sama pomisao ali biva teško kada te situacije postanemo svesni.

Primetite da svako ima svog partnera u ovom ili onom smislu, a vi ste sami. Reči lete po prostoriji, a ni jedna nije upućena vama.

Na kraju shvatate..."

Sujeta vs Sloboda

Najveće čudo ovog sveta je ženska sujeta. Kako to znam? Pa ja kao žensko joj se nikako ne mogu načuditi.

Kao žena rađaš se sa njom u sebi. Kako rasteš, raste i ona u tebi. Ja sam nekako uspela da svoju začeprkam negde duboko, i to samo verom u sebe i ono što činim. Ali ne može svaka žena to. Žene se dele na dve kaste. Prva joj se preda i povuče u ono selo u sebi, takve žene su „SUJETNE“. A ove druge je zaborave, obuju najbolje štikle, povedu drugarice i osvoje ceo grad, takve su „SLOBODNE“. Ove slobodne su najveći rival ovih sujetnih. Svaka sujetna zverski da štiti svog muškarca i paranoično prati svaki pokret slobodne. Sujetna koristi svaku priliku da slikovito opiše koliko je njoj dobro i lepo u vezi i ljubavi sa svojim muškarcem, šaljući šiforvanu poruku koju slobodna odmah pročita. Ono što sujetna ne shvata jeste da je slobodna zato slobodna jer ne trpi okove i previše voli svoju slobodu,i da je ni najmanje ne zanima mužijak sujetne. Ali sujeta izjeda sujetnu i diktira sledeći korak. Sujetna (slaba žena) čeka priliku da povredi i omalovaži slobodnu kako bi podmirila svoju sujetu i sebi digla cenu (uslovno rečeno). To su uglavnom jeftini i niski udarci, tipa javne prozivke ili sitni komentari. Naravno to mora biti lepo upakovano da ne bi bilo toliko direktno to sujetna uspeva braneći se svojom naivnošću i glupošću jer ko će uzeti za zlo bilo šta ako je iz nezanja učinjeno, zar ne? Slobodna se obično simpatično nasmeši i samo okrene glavu. Jer glavna razlika između ova dva tipa je da slobodna ima vrednost kao takva ,a sujetna funkcioniše samo u vezi ovako ne postoji jer nigde joj se ne vidi trag osim ako u vezi sa svojim partnerom.

Kako ih prepoznati?  Okrenite se oko sebe spazićete bar tri sujetne koje poput pijavica oblepljuju svoje momke jer su svesne da ga moraju sačuvati jer za njih nema boljeg. Ono sto deli slobodnu od sujetnih je da je ona svesna da i od boljeg ima bolji i od lepšeg postoji lepši i da može i mora da bira. Ali kada izabere nikada nema potrebe za paranojom da joj neka druga slobodna ili možda čak i sujetna preotme muškarca. Zašto? Pa šta mislite zašto je toliko birala na prvom mestu?

Nakon svega

Došao je. Najavljen, ali ne i previše isčekivan. Nešto je u meni puklo kada sam se vratila na mesto gde se sve odigralo. Danas je došao on, nešto nalik na momka, u očima mu iskre i vidim svoj lik u zelenilu. On me voli! To se poznaje! A ja? Ja sam krišom plakala jer sam ga poljubila. Osećam da varam sebe ili se ipak tu ponovo radi o tebi? Nešto je u meni i danas puklo. To nešto tera me da se vratim tebi ili ostanem sama. Uporno tražim u očima drugih ono nešto što su nosile tvoje, ali toga nema. Dok krišom plačem i povlačim dim tvoje cigarete, on je srećan iza mojih leđa, i nada se! Nada se mom osmehu, mojoj ljubavi, MENI! A ja, ja nemam srca da izgovorim da je to sve odavno isčezlo sa tobom. On mora da ide! Nije mu mesto ovde! U ovom sivilu samo tvoja slika poseduje boje.

Ulica Lipa

Tužno je. Odlazim. Ostaje nanovo u prošlosti, a tu sve ređe svraćam. Prošla je nedelja, i tačno šest meseci od kako sam mu poslednji put oči videla. A nisam zaboravila. Često o njemu maštam kao da je tu svakoga dana, kao da nikada nije ni prestajalo, pa uhvatim sebe da se osmehujem. Teško je. Priznajem. Pobegla sam od svega u drugi grad, misleći nadajući se da će vremenom sve što osećam da izbledi. Nadala sam se da kada se jednom konačno budem vratila tu, da će sve biti deo daleke, daleke prošlosti. Ali i posle šest meseci, pod ovolikim mrazom Ulica Lipa miriše jače nego ikad. A On... Čini mi se, možda samo na trenutke, On je lepši nego ikad!

Pobednik stoji sam

Nažalost, ni jedno vreme ovog sveta nema moć da izbriše njegov lik. Jer svaki trenutak proveden u samoći ja posvećujem njemu. Nezasluženo. Neopravndano...

Ja odlazim sutra. Za manje od par sati biću na putu za moj život, onaj koji sam započela da prkosim njemu i pomognem sebi. Pobegla iz grada gde je sve počelo a nikada se nije završilo. I vratila sam se u mislima jača, sigurna da sam imuna na sve što dolazi od njega, i bilo je nekako sve do danas... Danas... E pa danas sam više nego sve na svetu poželela da vidim te smeđe oči, i ono u njima što samo ja umem da prepoznam. I sutra pod noge treba da bacim sve i grad u kome je vreme stalo, grad gde više nema ljudi, a ono što od sebe tajim je da i to ponovo odgovara. Sve miriše na njega. Kako bih samo ostala. Nada. Vera. Iluzije. Sve to me drži u životu i podseća da je i mene neko pobedio.

Hajd u meni

Ne vidim više, gde je, GDE JE? Pitala sam se nemo, a vrištala iz svoje kože... I ovo više nije moja koža, ko je ovo? Ne prepoznajem lik u ogledalu, ko je ova poluživa devojka, sa crnim krugovima oko ognjenih očiju, šta se desilo onoj devojci, koja je bila... Bila je... Ne sećam je se više, ali znam da ovo nije ona! Osećam se kao poluistruleli leš koji vapi za onim starim životom, ali se i dalje raspada i proces se ne može zaustaviti... A voda? Ha! Ova voda, topla, vrela- prija ali nešto u meni žudi za ledom... Da izađem na terasu, napolju je zima, nema snega ali je dovoljno hladno… Da se razbolim? Vredi li rizikovati zdravlje za zadovoljenje lične neke unutrašnje ali meni pak strane potrebe... Ko je to? Ili bolje šta je to u meni? Osećam se kao da mi um lebdi negde i diktira ovo, on me vidi ili ja vidim svoje telo koje poput neke mašine samo kuca i ne pita ništa... Odakle su ove reči... Ko ih smišlja... Znajući da ovo ostaje samo moje, najcrnje i najsvetlije pitam se da li je Šopenhauer mislio da je ovo naučena samoća a osećam se kao strano telo neke zajednice u kojoj ne želim da budem.... Ne, Ne, NE! Osećam se kao da su drugi ljudi neko strano telo pripijeno uz mene, a ja uporno želim da ih odstranim,ali znam da ne mogu bez njih... Ili mogu? Hmmm.... Milion pitanja za jednu sekundu, osećam se kako mi glava pulsira, da li to šesta šoljica kafe radi ili mi je samo inspiracija uzela svest... Dođe mi da opsujem, a u isto vreme i nasmejem se... Setila sam se... To je Hajd u meni.... DA! Isti onaj koji stvara odbrambene mehanizme, isti onaj koji čuva moje strahove duboko ne bi li bila povređena... A on se ispoljava u čaši... Zato ne pijem više… Plašim ga se… Ali, ruku na srce pametan neki taj moj Hajd! Uspe da eliminiše sve sto podsvest taji a svest misli da može… Kada govori a to je retko, ne odustaje od poente drži se dok ne dobije odgovor i to ni više ni manje nego željeni… Ako je ono sto nije želeo da čuje pali ono drugo (odnosno gasi svest), I onda nastaje haotično stanje nazvano crne rupe... U njima se dešava ono neobjašnjivo, služi se svim do sad pročitanim ili nekako primljenim sredstvima da tu osobu povredi, onako najjače I najbolnije moguće… Govori mnoge stvari koje nisu najjasnije, ali po njemu imaju savršen smisao! Sutradan pak, kada se sakrije, ostaju njegove posledice. I tada napadnuta osoba govori ono što je Hajd čekao, ne bi ni bila poenta da je ta osoba popustila dok je Hajd vladao, onda željeni odgovor ne bih značio ništa jer bi ostao izgubljen u toj crnoj rupi! HA! Pametan neki… Samo ovo moje svesno JA ne razume najbolje poentu njega, dolazi on nekad I u trezna vremena kao sad… Sada on diktira I govori mi šta moram, a šta ne I gde treba da odem da bih došla do onoga što mi je preko potrebno-NIRVANA!!! 

Identitet

Ko sam ja? Ko je ova osoba u ogledalu, a ko ovaj stranac unutar mene?

Ne nalazim se nikuda, osećam izgubljeno u nekom međuprostou ono danas i ono što tek sledi. Emotivno sam vezana za prošlost, mislim na sve te lepe dane kada sam bila srećna, kada sam bila mirna i kada je sve bilo lepo.

Čini mi se , možda samo na trenutke, da je tada bilo sve lakše, lepše i da je manje ružnog bilo...

Sve česće se pitam zašto ne mogu da budem srećna, ako ljudi oko mene nisu?

Sve se češće pitam kada će moj lični, samo moj, život da počne ili je već počeo... Da li, možda, kada samostalno počnem da zarađujem i imam svoju porodicu, a šta je onda ovo sada? Čist promašaj. Razočarenje. To kao da mi pristaje uz lični opis.

Pitam se da li ću ikada umeti bolje, da li ću ikada zadovoljiti glad roditelja, ili ću ostati samo izvor njihovog besa? Nemam odgovore, u mraku sam, lutam i neverovatno je teško hodati sam kroz sav taj haos, nemati na koga da oslonim glavu kada me umor stigne i kada mi dođe da od svega dignem ruke. A zašto ne odustajem? Nikada nisam birala lakši put, u stvari nikada nisam videla drugi. Kao da sam mazohista, možda i jesam, ceo život mučim sebe... A tešim se iluzijom da ću se jednoga dana i ja odmoriti u nekom drugom mraku, pored nekog iz budućnosti, on tek dolazi! To je jedino što mi daje snagu!