Srce

Nemoj da mi govoriš da sam ti jedina dok me gledaš tako! Zar misliš da te ne poznajem? Izlaziš večeras, i dok se spremaš, naprasno počinješ da mi pričaš kako bolje od mene nisi imao, nisi video, kako sam ja TA, a ja nisam ništa pitala. Sada ćutimo i ti i ja, jer oboje jasno znamo šta u sebi tajiš. Boli kada znaš da ne možeš ništa da da učiniš, ali ostaje mi samo da te sačekam da vratiš se i legneš pored mene u naš krevet.

Kad tamo a u klubu puno je, a ti gledaš, skeniraš gužvu i nalaziš je, tako si i mene našao. Nisi mnogo prezao i već ste kod nje. Dok ona skida se ti misliš na mene, znaš da očekujem to jer ti poznajem prirodu. Da li DA ili NE brzo razmišljaš dok skida se, a onda je počela i tebe da skida... Dok vas strast zanosi prestaješ da misliš i onda kao grom iz vedra neba setiš se šta sam govorila:“ Mogu samo da ti kažem da poslušaš svoje srce, slušaj ga kako živi, kako jeca, kako smeje se i plače, ne mešam se. Ako želiš ono će odlučiti umesto tebe, a ako se budeš kajao nekad između svega ostalog njegovo je najbolje mišljenje.“

 I glasno čuješ reči moje „Ja ne mogu da odlučim umesto tebe!“

Zadihan si joj rekao kako to ne možeš i da hoćeš da ideš, ona šapuće ti i pali svaki nerv u tvome telu, govori ti da niko neće nikad znati i da ovo ništa nikome ne znači. Predaješ se!

Dok vraćaš se kući i prolaziš kroz kraj, izjeda te onaj mali sudija u tebi. Pitaš se šta ću reći, da li ću saznati, ko je sve to mogao videti i kako da to sakriješ od mene? Dolaziš i ležeš pored mene, u tom hladnom krevetu samo si ti još uvek vreo. Ujutru oprala sam ti odeću, i zanemarila jeftin parfem svuda po tebi, samo da vidim dokle ćeš. Ustao si i sve si shvatio, koliko su sve reči bile suvišne, samo si me zagrlio! Ja sam znala da si morao, da bi shvatio! Ne možeš uvek da ispravno činiš, ljudski je grešiti, a moje je da oprostim.