Identitet

Ko sam ja? Ko je ova osoba u ogledalu, a ko ovaj stranac unutar mene?

Ne nalazim se nikuda, osećam izgubljeno u nekom međuprostou ono danas i ono što tek sledi. Emotivno sam vezana za prošlost, mislim na sve te lepe dane kada sam bila srećna, kada sam bila mirna i kada je sve bilo lepo.

Čini mi se , možda samo na trenutke, da je tada bilo sve lakše, lepše i da je manje ružnog bilo...

Sve česće se pitam zašto ne mogu da budem srećna, ako ljudi oko mene nisu?

Sve se češće pitam kada će moj lični, samo moj, život da počne ili je već počeo... Da li, možda, kada samostalno počnem da zarađujem i imam svoju porodicu, a šta je onda ovo sada? Čist promašaj. Razočarenje. To kao da mi pristaje uz lični opis.

Pitam se da li ću ikada umeti bolje, da li ću ikada zadovoljiti glad roditelja, ili ću ostati samo izvor njihovog besa? Nemam odgovore, u mraku sam, lutam i neverovatno je teško hodati sam kroz sav taj haos, nemati na koga da oslonim glavu kada me umor stigne i kada mi dođe da od svega dignem ruke. A zašto ne odustajem? Nikada nisam birala lakši put, u stvari nikada nisam videla drugi. Kao da sam mazohista, možda i jesam, ceo život mučim sebe... A tešim se iluzijom da ću se jednoga dana i ja odmoriti u nekom drugom mraku, pored nekog iz budućnosti, on tek dolazi! To je jedino što mi daje snagu!