Jesi li ikada poželeo da ova tišina nikada ne prođe, u njoj sve govoriš a on te razume i sve reči su suvišne. Tako je to prijatelju, kada nađeš sebe u očima tuđim, ma koliko bili stranci vi se poznajete i tu vreme igra sporednu ulogu. Sve te prepreke i lažne principe zaboravljaš i ma koliko okovan osećaš se slobodnije no ikad, zar ne? Ni jedan problem više nije nerešiv, ni jedan kišni dan više nije toliko tužan, nekako je sve lakše... Čudan je ovaj život, malo ti daje a tebi je to sve, malo više uzima a tebi se čini kao ništa, samo da možeš sa nekim da se osećaš sigurno... Ponekada ni to nije dovoljno jer je u glavi nekakav haos zavladao pa izgubiš sve, onda te proganjaju ti duhovi prošlosti kada je vreme najduže na svetu, a od njih ne može se pobeći, jer oni samo dolaze onda kada ih ti dozivaš... Ume i ponos vešto da se umeša, poznaješ to, ili je to ipak inat koji plete tu mrežu?Zbog njega gubimo mnogo a dobijamo dozu besa koja se ne može brisati, ne može se objasniti, a to si sve vreme bio samo ti.