Nije isto čovek u pustinji i pustinja u čoveku

Danas sam došla do jednog čudnovatog, a opet i previše poznatog, saznanja... Naime, ovaj tekst nije namenjen ni jednoj od dosadašnjih tema koje sam obrađivala već generalnom pregledu suštine ljudskog postojanja. Danas mi je neko, meni veoma blizak, rekao jednu veliku istinu, koju sam i ja nedavno slepo sledila... Da izjavljivanje emocija, čini čoveka ranjivim. Nisu same emocije, ne to nam je Bogom dano i dozvoljeno njihovo posedovanje, ali priznati svoje emotivno stanje kakvo god bilo se smatra atributom slabića. Što je najtužnije, ta osoba je rekla veliku istinu, iako se ja licno ne slažem sa tom velikom istinom (kao i verovatno nekolicina emotivaca-naivaca) ili se pak trudim da je demantujem. Zar nisu neiskazane emocije, kakve god prirode one bile, isto što i sama ravnodušnost? A baš te emocije, baš ta tuga, bes, patnja, sreća, ljubav i još mnogo njih one imaju tu neizmerivu moć da nas vinu u neistražene visine i spuste u najmračnije katakombe onog apsurdnog dela našeg bića. Čudno je isto tako kako se ljudi nađu da "pomognu", "savetuju" samo onda kada je čoveku dobro, kada se čovek zbog tih istih emocija oseća spokojno, snažno, i nekako uvek se ta neka teško stečena nirvana pokoleba tim istim brižnim savetima.
Elem, ako su emocije "Ahilova peta" svakog čoveka, čovek bi trebao da se istrenira i pretvori u neku čudnovatu mašineriju današnjice, kojoj je sem svakodnevnog stresa na poslu, školi ili kod kuće,  svaka ostala emocija strana? Moram da istaknem da postoji i više no očigledna kontradiktornost u ovom mišljenju, jer su baš te emocije jedan od glavnih atrubuda koji čoveka čine ljudskim bićem, koje ga razlikuju od animala. Velika će uvreda biti za pojedince, ali smatram da čovek koji svoje emocije taji u sebi misleći da su one siguran put kako bi ga drugi ljudi, pretpostvka ljudi prema kojima oseća te iste emocije, povredili nije ništa više no običan slabić!
Niko još od ljubavi nije umro, niti od tuge, to je sastavni deo ovog teškog putovanja koji nam je poznat pod pseudonimom život, isto kako je i školovanje, disanje, buđenje i poslednja stanica tako su i bes, tuga, bol, patnja, sreća, euforija, ljubav podjednako važne zarad nekog iskustva. Jer čovek može postojati i hiljadu godina, a da nije živeo ni  jedan dan, to se baš tim nekim iskustvom meri.

Možda bi trebalo da prestanemo sto puta da merimo a jedno sečemo i prepustimo se onom neiskvarenom delu našeg bića, život bi bio mnogo lakši kada bi svako radio da zadovolji svoje bližnje, one koje voli, za koje strepi a prestao da se opterećuje strahovima od samoće, boli i toga da će od istih biti izigran. Jer možda je i pomalo tužno i naivno što i dalje verujem da na milion njih dolazi jedna osoba koja deli moje mišljenje, osoba koja i dalje sledi neke pricipe i ima neke moralne vrednosti. Takve osobe nisu mit, ja to lično mogu da potvrdim, imala sam tu sreću da posle nekog vremena upoznam nekolicinu ljudi i skupim ih oko sebe, oni su vreni prijatelji koji ne prezaju da podele te iste emocije. Zapravo ono što želim da kažem jeste da samo zaista snažne osobe umeju da se nose sa svojim emocijama, kako lepim tako i onim manje lepim, ovaj drugi deo mogu sam svrstati u one slabiće i nazovi kukavice koji beže od svega iole teškog, ali isto tako i svih čari koje pruža ovaj život. Postoji velika razlika između čoveka u pustinji i pustinje u čoveku!