Šta me sprečava?

Hajde da nikada više ne volimo? Hajde da nikada više ne boli kao što je bolelo onda? Hajde da ne budemo nikada više tužni, razočarani ali ni srećni ni uzbuđeni? Hajde, hoćemo li? Tužno je što i ovaj put samotnjaka ne možeš ići sam, nego vapiš za nekim pored sebe. Tužno je što ne možeš da sagledaš svoju sreću koju zaslužuješ, posle svih brodoloma nego i dalje, po nekoj čudnoj navici, lutaš ulicama proslošti.

Osvrni se! Videćeš da je sve izbedelo, ne pamtiš tačno više ni loše, ni dobro, a ko bi rekao da je toliko vremena prošlo? Kada ubediš sebe da si ti taj koji je ostao povređen, mozak šalje neku čudnu poruku tvom telu i parališe ga, navikneš se da ne voliš nikog drugog i time izazvano niko ne može tebe da voli, a ako se pak zaljubiš u nekog ko je tu u prolazu, neke sasvim obične večeri, neko koga nisi primećivao ranije, ili ga nisi gledao tim pogledom onda se nađeš kao na pustom ostrvu- očajan, uplašen i nepoželjan u spostvenoj koži. Prolaze ti razne scene po glavi:  Šta ako sa tom osobom budem u vezi, u ljubavi ili me ponovo povredi… Ili šta ako se razočaram i izgubim interes? Onda je sve uzalud. Uvek, kad suočen sa teškoćom imaš izbora: Da bežis, ostaneš i boriš se ili ne činiš ništa.

Za sve drugo u životu ja se borim, ali od ovoga uporno bežim, ili pak kao sad osećam se skovanom za tu stolicu i ne činim ništa. Samo gledam. Ubacim par reči o nekom sasvim nebitnom liku sa TV-a, koji me zapravo uopšte i neinteresuje. Samo ga pratim, ili se trudim da prestanem. Ne znam čega se plašim? Da budem ismejana od strane zajedničkih prijatelja ili njega samog? Odbijanja ili onog neprijatnog osećaja- „jutro posle“. Ponekada pomislim DOBRO JE, ili „bice, bice samo polako“, i da sve što tinja dugo traje ali zašto ipak ne vidim sebe kao jednu od tih ljigavih i previše zaljubljenih parova? Zašto ON i ja ne možemo da se nađemo negde sasvim slučajno? Onako neutralno. i da se sve od jednom preokrene u korist tog glupog osećanja. Možda jednostavno JA nisam ta kojoj je suđeno da bude okovana. I preko dana ne želim te okove, ali onda padne mrak i sa njom dođe tišina i ta prokleta noć. Onda uhvatim sebe da maštam o tome kako bi bilo lepo da ležim na njegovom ramenu dok on spava i grli me, a ni svestan toga, a ja, ja gledam neki film I razmišljam o njemu i tome kako smo zajedno srećni. I pišem sve to u zvezde dok tonem u san. Onda me prvi sunčevi zraci probude I nasmejem se loše, govorim sebi: “ DOBRO JE, ponovo je jutro! Bar par sati u kojima cu se odmoriti od samoće!”