Ne mogu da se načudim kolika jačina može da leži u samo jednoj reči... Ne dao Bog da je više njih u nekom haotičnom redu, prodrmaju ti sve dosadašnje ideale i principe. Sve u šta si verovao do sad izgleda toliko jezivo smešno, a sva tvoja maštanja ti se čine nikad kao da lebde negde u nekoj drugoj galaksiji. Ovih 24 sata nikad duži, zar ne?
Celog prokletog dana poput nekog eha u ušima odzvanjaju reči: 'Sumnjam', 'Bez brige', 'Može se desiti' , 'Rezultati će pokazati' i tako u krug. Malo, malo pa mi pomute svest! Navlačim neki lažni osmeh, ne zbog drugih, zbog sebe, ulivam sebi neku sakatu nadu, rastežem i peglam ono malo optimizma koji je ostao u meni. A nikako da izbijem misao iz glave da je sutra prvi dan ostatka mog života... A pitanja, sva ta pitanja lebde haotično u mojoj glavi, a ja se nasmejem loše i ubedim sebe, samo na trenutak, da dobro sam! Trudim se da ne razmišljam, da opustim glavu i hladna srca sačekam sutra poslepodne, a strepim da mi senke neće dati da se uspavam.
Sada, nekako čudno razumem cenu vremena; ma zar je moguće da umesto da odem u Pariz i razgledam hodnike, famoznog Luvra ja ću morati da čekam u sivim hodnicima kojekakvih bolnica, a knjigu koju sam htela da napišem, a one koje sam htela da pročitam, i htela sam da se zanosim životima Da Vinčija, Ničea i Šopenhauera, umesto osmeha prijatelja zar je istina da ću da gledam iskrivljena lica lekara i njihovih pomoćnika? Ne mogu a da se ne zapitam, kad pre? A deca, porodica- nisam ih do sad nikada idealizovala, govorila sam da ima mnogo vremena koje trebam preći da bih dospela do njih, a sada mi se čine nedostižnijim no ikad a kao da je to nešto što sam zapravo najviše želela samo toga nisam bila svesna...
Sada shvatam koliko čovek o životu malo zna, a koliko je toga još ne otkriveno i koliko toga dolazi tiho u sitne sate, a mi ne primećujemo. Ceo svet leži u meni, mojog glavi i svrsishodno se menja, onda kada neki eho poput ovog uzdrma hodnike svesti i obriše prašinu s očiju. Čovek sada ne treba da bude sam govore razni ljudi, oni stručni i oni obični smrtnici, a zašto se meni čini da će ovaj krst biti mnogo lakši ako ga nosim sama? Bez patnje u očima dragim, bez ostatka suza na obrazima istih i prigušenih jecaja... Možda grešim, ali život se meni sada čini lepšim no ikad, a vremena nikada neće biti dosta da ga se nasitim.
Prolaznost, nešto što čujemo svakodnevno a nikada ne posvetimo zasluženu pažnju, jedna od najmoćnijih reči koje obitavaju našim jezicima. Nauči da voliš, živiš i ceniš sitnice onda dok je sve dobro, kada krene nizbrdo uvek će se činiti nedovoljno vremena!
Нема коментара:
Постави коментар