Kada ostariš preko noći, niko to ne primeti ili ipak ne žele da primete.
Kada posle deset dugih godina vratiš film na dane kada si imao sve i kada ti je jedina birga bila da ne polomiš čašu, osmehneš se. Onda se setiš tog kobnog dana kada su se zidovi tvog doma srušili i kada te je stranac silom izvukao iz njega, a nisi stigao ni da se oprostiš od sećanja. Onda je nastao haos i sve se prtvorilo u pepeo. Bio si okružen stranim licima ma koliko delovala poznato. Znao si samo jedno da i ovaj rat nekada mora da prođe, i time si se uspavljivao svake noći. Morao si, a nisi hteo, da osediš nemo u sebi daleko od svih zla... Niko te nije pitao kako je tebi u sebi, niko nije želeo da zna tvoje borbe, a ti si samo želeo da vrisneš svoje misli! Ali svi ti jecaji ostali su neodgovoreni. I drug, i brat, i majka, i otac svi su okretali glavu u jednom dahu istovremeno, činilo se kao neka loša koreografija namučenih marioneta. A tvoj pogled je vapio za zagrljajem! Noćas ležiš sam sa svojim životom, konačno miran i spokojan. Dok telefon zvoni, osmehuješ se jer sada ti želiš da ćutiš. Sada je tvoje vreme da sijaš! Jači si, sada ti niko nije potrban. Nisi besan, ne mrziš, jednostavno si otupeo, jednostavno danas si ravnodušan... Sada svi ti leševi oko tebe mirišu kao majske ruže. Danas i drug i brat i majka i otac ne razumeju, žele da saznaju kako je tebi u sebi, danas se konačno brinu! A ne znaju da tvoj svet živi u tebi, u njega si bežao svake noći kada nisi mogao da podneseš vrištanje. U tvom svetu, baš tu u tebi ni jedno staklo nije puklo, u njemu nikada ton nije povišen osim tona tvoje gitare. Tvoj svet je posle deset dugih godina postao realnost, sada si ti u njemu, a ne on u tebi!
Kada posle deset dugih godina vratiš film na dane kada si imao sve i kada ti je jedina birga bila da ne polomiš čašu, osmehneš se. Onda se setiš tog kobnog dana kada su se zidovi tvog doma srušili i kada te je stranac silom izvukao iz njega, a nisi stigao ni da se oprostiš od sećanja. Onda je nastao haos i sve se prtvorilo u pepeo. Bio si okružen stranim licima ma koliko delovala poznato. Znao si samo jedno da i ovaj rat nekada mora da prođe, i time si se uspavljivao svake noći. Morao si, a nisi hteo, da osediš nemo u sebi daleko od svih zla... Niko te nije pitao kako je tebi u sebi, niko nije želeo da zna tvoje borbe, a ti si samo želeo da vrisneš svoje misli! Ali svi ti jecaji ostali su neodgovoreni. I drug, i brat, i majka, i otac svi su okretali glavu u jednom dahu istovremeno, činilo se kao neka loša koreografija namučenih marioneta. A tvoj pogled je vapio za zagrljajem! Noćas ležiš sam sa svojim životom, konačno miran i spokojan. Dok telefon zvoni, osmehuješ se jer sada ti želiš da ćutiš. Sada je tvoje vreme da sijaš! Jači si, sada ti niko nije potrban. Nisi besan, ne mrziš, jednostavno si otupeo, jednostavno danas si ravnodušan... Sada svi ti leševi oko tebe mirišu kao majske ruže. Danas i drug i brat i majka i otac ne razumeju, žele da saznaju kako je tebi u sebi, danas se konačno brinu! A ne znaju da tvoj svet živi u tebi, u njega si bežao svake noći kada nisi mogao da podneseš vrištanje. U tvom svetu, baš tu u tebi ni jedno staklo nije puklo, u njemu nikada ton nije povišen osim tona tvoje gitare. Tvoj svet je posle deset dugih godina postao realnost, sada si ti u njemu, a ne on u tebi!
Нема коментара:
Постави коментар