Šta posle velike ljubavi?

Ne postoji čovek koji nije doživeo ljubav i posle nekog vremena kraj iste. Onda se povlači u sebe i nemo bije svoje bitke, boli svoju bol, rekla bih ja... Šta posle velike ljubavi? Posle velike ljubavi treba ostaviti vremena i prostora razmišljanju... Najpre kako i zašto se završilo i ko je i gde pogrešio, i da li je uopšte bilo grešaka ili su zvezde samo bile pogrešno raspoređene. Svako ko me smo ikad pružili ruku bio je vredan toga, svakako! To je dovoljno jak razlog da nikada ne posumnjamo u sebe i svoj izbor, i da nikada ne kažemo bilo šta ružno o njemu. Svako ko je u mom životu bio makar i jedan dan obeležio je taj dan zauvek, bilo lepo ili ružno. Tako se stvaraju uspomene, a one nikada ne blede! 

Baš TVOJI Snovi

Upornost u svakom aspektu života se nagrađuje! Što si uporniji to si bliži cilju i ako možda nije u tvom vidokrugu. Budi spreman da padneš i više puta, budi spreman da se mnogi ispreče, budi spreman da te i najvoljeniji razočaraju, a TI prkosi pa ustani i nanovo glavom kroz zid! Ne daj da te razočarenje slomi, VEROM u sebe, ne u Boga, nastavi dalje, i guraj jer mnogo je zla u ovom svetu od obdaništa pa reko svih škola, ulica i zanimanja. Očekuj baš TI ono najgore, a taji u sebi ono najbolje!
Na tom putu, koji nazivamo život, proćićeš mnogo i videti svega- kako god ga živeo! Nemoj da čekaš da ti se nešto desi, jer ćeš na kraju, kad se svi rebusi reše, videti da je baš tvoj život ostao prazna knjiga u kojoj si mogao da pišeš šta god si TI želeo, a nisi jer si čekao!
Znaj da šta god činio uvek će biti kritika i uvek će neko pričati, bili to zli ili oni manje zli jezici. Ne gubi vreme, jer ti je samo ono obećano. Biraj onaj teži put jer ćeš na njemu spoznati prave prijatelje, naići možda na verne saputnike, i uživaj u životu. Ne dozvoli da ti neko piše sudbinu, bilo roditelji ili okolina jer TI si sam svoj na svome i možeš sve. Kada izađeš sa skupa, a ni do kapije ne stigneš, znaj da su o tebi već napisali roman, nemoj da očajavaš neka ti negde u podsvesti bude da negde, možda u drugom stanu ili možda čak na Novom Zelandu neko isto radi što i ti, trudi se da ostvari SVOJE snove, on će možda uspeti pa zašto onda ne bi uspeo baš TI! Tvoji snovi, kakvi god da su, tvoji su, dozvoli im da žive i posle tebe! Ne odustaj od onoga što voliš jer uvek postoji taj neki mali put do ostvarenja, samo ga silom trebaš spoznati! Ne žuri u tome, jer bilo ovako ili onako svi stižemo do istog cilja, i on nam je obećan kao i vreme. Od njega nema dalje, ali neka ti put do njega bude ispisan rečima, iskustvima, smehom i ponosom da kada pretposlednji put sklopiš oči tebi prođe sve ono što uspeo si do tad i obećavam da ćeš se poslednjim atomima snage nasmejati, onako iskreno od srca!

Pitam te

Da li možeš da zamisliš da voliš ženu kao mene,

Ovako komplikovanu, zatvorenu, okrenutu sebi?

Da li može moje crno da postane tvoje belo,

Da moja sreća bude i tvoja, a moje pola tvoje celo?

Da li možeš da zamisliš sebe sutra, a mene za dan ili dva

Ono juče ostaviš kod kuće i dozvoliš da potonem u san...

Možeš li to?

Ne odgovaraj, reči sakrij daleko od mene,

Negde na svetlu da ne doprem do njih

Čuješ li tamu u kojoj lutam

Ili vidiš samo suve oči pored suza svih?

Da li te plašim ili znaš da to je samo bliskosti glad

Da li se pitaš što su mi oci tamne ili prihvataš bez pitanja jad?

Jesi li ti onaj spas, ili samo prolazni sneg

Jesam li Džekil ili pak Hajd, nosim li masku ili trazim beg?

Šta me sprečava?

Hajde da nikada više ne volimo? Hajde da nikada više ne boli kao što je bolelo onda? Hajde da ne budemo nikada više tužni, razočarani ali ni srećni ni uzbuđeni? Hajde, hoćemo li? Tužno je što i ovaj put samotnjaka ne možeš ići sam, nego vapiš za nekim pored sebe. Tužno je što ne možeš da sagledaš svoju sreću koju zaslužuješ, posle svih brodoloma nego i dalje, po nekoj čudnoj navici, lutaš ulicama proslošti.

Osvrni se! Videćeš da je sve izbedelo, ne pamtiš tačno više ni loše, ni dobro, a ko bi rekao da je toliko vremena prošlo? Kada ubediš sebe da si ti taj koji je ostao povređen, mozak šalje neku čudnu poruku tvom telu i parališe ga, navikneš se da ne voliš nikog drugog i time izazvano niko ne može tebe da voli, a ako se pak zaljubiš u nekog ko je tu u prolazu, neke sasvim obične večeri, neko koga nisi primećivao ranije, ili ga nisi gledao tim pogledom onda se nađeš kao na pustom ostrvu- očajan, uplašen i nepoželjan u spostvenoj koži. Prolaze ti razne scene po glavi:  Šta ako sa tom osobom budem u vezi, u ljubavi ili me ponovo povredi… Ili šta ako se razočaram i izgubim interes? Onda je sve uzalud. Uvek, kad suočen sa teškoćom imaš izbora: Da bežis, ostaneš i boriš se ili ne činiš ništa.

Za sve drugo u životu ja se borim, ali od ovoga uporno bežim, ili pak kao sad osećam se skovanom za tu stolicu i ne činim ništa. Samo gledam. Ubacim par reči o nekom sasvim nebitnom liku sa TV-a, koji me zapravo uopšte i neinteresuje. Samo ga pratim, ili se trudim da prestanem. Ne znam čega se plašim? Da budem ismejana od strane zajedničkih prijatelja ili njega samog? Odbijanja ili onog neprijatnog osećaja- „jutro posle“. Ponekada pomislim DOBRO JE, ili „bice, bice samo polako“, i da sve što tinja dugo traje ali zašto ipak ne vidim sebe kao jednu od tih ljigavih i previše zaljubljenih parova? Zašto ON i ja ne možemo da se nađemo negde sasvim slučajno? Onako neutralno. i da se sve od jednom preokrene u korist tog glupog osećanja. Možda jednostavno JA nisam ta kojoj je suđeno da bude okovana. I preko dana ne želim te okove, ali onda padne mrak i sa njom dođe tišina i ta prokleta noć. Onda uhvatim sebe da maštam o tome kako bi bilo lepo da ležim na njegovom ramenu dok on spava i grli me, a ni svestan toga, a ja, ja gledam neki film I razmišljam o njemu i tome kako smo zajedno srećni. I pišem sve to u zvezde dok tonem u san. Onda me prvi sunčevi zraci probude I nasmejem se loše, govorim sebi: “ DOBRO JE, ponovo je jutro! Bar par sati u kojima cu se odmoriti od samoće!”

"Nemoj da te zavara ovo što ti sada činim po volji; upamti, ja se mogu prostrti samo ovoliko, i možda još malo.

Ali isto tako taj ćilim mogu izvući ispod tvojih nogu kada se najmanje nadaš. I šta onda? Ti ćeš se naći u čudu, a ja, ja neću imati ni jedan razlog da bih se pravdala."

"Kada osoba ostane sama, nije teška sama pomisao ali biva teško kada te situacije postanemo svesni.

Primetite da svako ima svog partnera u ovom ili onom smislu, a vi ste sami. Reči lete po prostoriji, a ni jedna nije upućena vama.

Na kraju shvatate..."

Sujeta vs Sloboda

Najveće čudo ovog sveta je ženska sujeta. Kako to znam? Pa ja kao žensko joj se nikako ne mogu načuditi.

Kao žena rađaš se sa njom u sebi. Kako rasteš, raste i ona u tebi. Ja sam nekako uspela da svoju začeprkam negde duboko, i to samo verom u sebe i ono što činim. Ali ne može svaka žena to. Žene se dele na dve kaste. Prva joj se preda i povuče u ono selo u sebi, takve žene su „SUJETNE“. A ove druge je zaborave, obuju najbolje štikle, povedu drugarice i osvoje ceo grad, takve su „SLOBODNE“. Ove slobodne su najveći rival ovih sujetnih. Svaka sujetna zverski da štiti svog muškarca i paranoično prati svaki pokret slobodne. Sujetna koristi svaku priliku da slikovito opiše koliko je njoj dobro i lepo u vezi i ljubavi sa svojim muškarcem, šaljući šiforvanu poruku koju slobodna odmah pročita. Ono što sujetna ne shvata jeste da je slobodna zato slobodna jer ne trpi okove i previše voli svoju slobodu,i da je ni najmanje ne zanima mužijak sujetne. Ali sujeta izjeda sujetnu i diktira sledeći korak. Sujetna (slaba žena) čeka priliku da povredi i omalovaži slobodnu kako bi podmirila svoju sujetu i sebi digla cenu (uslovno rečeno). To su uglavnom jeftini i niski udarci, tipa javne prozivke ili sitni komentari. Naravno to mora biti lepo upakovano da ne bi bilo toliko direktno to sujetna uspeva braneći se svojom naivnošću i glupošću jer ko će uzeti za zlo bilo šta ako je iz nezanja učinjeno, zar ne? Slobodna se obično simpatično nasmeši i samo okrene glavu. Jer glavna razlika između ova dva tipa je da slobodna ima vrednost kao takva ,a sujetna funkcioniše samo u vezi ovako ne postoji jer nigde joj se ne vidi trag osim ako u vezi sa svojim partnerom.

Kako ih prepoznati?  Okrenite se oko sebe spazićete bar tri sujetne koje poput pijavica oblepljuju svoje momke jer su svesne da ga moraju sačuvati jer za njih nema boljeg. Ono sto deli slobodnu od sujetnih je da je ona svesna da i od boljeg ima bolji i od lepšeg postoji lepši i da može i mora da bira. Ali kada izabere nikada nema potrebe za paranojom da joj neka druga slobodna ili možda čak i sujetna preotme muškarca. Zašto? Pa šta mislite zašto je toliko birala na prvom mestu?

Nakon svega

Došao je. Najavljen, ali ne i previše isčekivan. Nešto je u meni puklo kada sam se vratila na mesto gde se sve odigralo. Danas je došao on, nešto nalik na momka, u očima mu iskre i vidim svoj lik u zelenilu. On me voli! To se poznaje! A ja? Ja sam krišom plakala jer sam ga poljubila. Osećam da varam sebe ili se ipak tu ponovo radi o tebi? Nešto je u meni i danas puklo. To nešto tera me da se vratim tebi ili ostanem sama. Uporno tražim u očima drugih ono nešto što su nosile tvoje, ali toga nema. Dok krišom plačem i povlačim dim tvoje cigarete, on je srećan iza mojih leđa, i nada se! Nada se mom osmehu, mojoj ljubavi, MENI! A ja, ja nemam srca da izgovorim da je to sve odavno isčezlo sa tobom. On mora da ide! Nije mu mesto ovde! U ovom sivilu samo tvoja slika poseduje boje.

Ulica Lipa

Tužno je. Odlazim. Ostaje nanovo u prošlosti, a tu sve ređe svraćam. Prošla je nedelja, i tačno šest meseci od kako sam mu poslednji put oči videla. A nisam zaboravila. Često o njemu maštam kao da je tu svakoga dana, kao da nikada nije ni prestajalo, pa uhvatim sebe da se osmehujem. Teško je. Priznajem. Pobegla sam od svega u drugi grad, misleći nadajući se da će vremenom sve što osećam da izbledi. Nadala sam se da kada se jednom konačno budem vratila tu, da će sve biti deo daleke, daleke prošlosti. Ali i posle šest meseci, pod ovolikim mrazom Ulica Lipa miriše jače nego ikad. A On... Čini mi se, možda samo na trenutke, On je lepši nego ikad!

Pobednik stoji sam

Nažalost, ni jedno vreme ovog sveta nema moć da izbriše njegov lik. Jer svaki trenutak proveden u samoći ja posvećujem njemu. Nezasluženo. Neopravndano...

Ja odlazim sutra. Za manje od par sati biću na putu za moj život, onaj koji sam započela da prkosim njemu i pomognem sebi. Pobegla iz grada gde je sve počelo a nikada se nije završilo. I vratila sam se u mislima jača, sigurna da sam imuna na sve što dolazi od njega, i bilo je nekako sve do danas... Danas... E pa danas sam više nego sve na svetu poželela da vidim te smeđe oči, i ono u njima što samo ja umem da prepoznam. I sutra pod noge treba da bacim sve i grad u kome je vreme stalo, grad gde više nema ljudi, a ono što od sebe tajim je da i to ponovo odgovara. Sve miriše na njega. Kako bih samo ostala. Nada. Vera. Iluzije. Sve to me drži u životu i podseća da je i mene neko pobedio.

Hajd u meni

Ne vidim više, gde je, GDE JE? Pitala sam se nemo, a vrištala iz svoje kože... I ovo više nije moja koža, ko je ovo? Ne prepoznajem lik u ogledalu, ko je ova poluživa devojka, sa crnim krugovima oko ognjenih očiju, šta se desilo onoj devojci, koja je bila... Bila je... Ne sećam je se više, ali znam da ovo nije ona! Osećam se kao poluistruleli leš koji vapi za onim starim životom, ali se i dalje raspada i proces se ne može zaustaviti... A voda? Ha! Ova voda, topla, vrela- prija ali nešto u meni žudi za ledom... Da izađem na terasu, napolju je zima, nema snega ali je dovoljno hladno… Da se razbolim? Vredi li rizikovati zdravlje za zadovoljenje lične neke unutrašnje ali meni pak strane potrebe... Ko je to? Ili bolje šta je to u meni? Osećam se kao da mi um lebdi negde i diktira ovo, on me vidi ili ja vidim svoje telo koje poput neke mašine samo kuca i ne pita ništa... Odakle su ove reči... Ko ih smišlja... Znajući da ovo ostaje samo moje, najcrnje i najsvetlije pitam se da li je Šopenhauer mislio da je ovo naučena samoća a osećam se kao strano telo neke zajednice u kojoj ne želim da budem.... Ne, Ne, NE! Osećam se kao da su drugi ljudi neko strano telo pripijeno uz mene, a ja uporno želim da ih odstranim,ali znam da ne mogu bez njih... Ili mogu? Hmmm.... Milion pitanja za jednu sekundu, osećam se kako mi glava pulsira, da li to šesta šoljica kafe radi ili mi je samo inspiracija uzela svest... Dođe mi da opsujem, a u isto vreme i nasmejem se... Setila sam se... To je Hajd u meni.... DA! Isti onaj koji stvara odbrambene mehanizme, isti onaj koji čuva moje strahove duboko ne bi li bila povređena... A on se ispoljava u čaši... Zato ne pijem više… Plašim ga se… Ali, ruku na srce pametan neki taj moj Hajd! Uspe da eliminiše sve sto podsvest taji a svest misli da može… Kada govori a to je retko, ne odustaje od poente drži se dok ne dobije odgovor i to ni više ni manje nego željeni… Ako je ono sto nije želeo da čuje pali ono drugo (odnosno gasi svest), I onda nastaje haotično stanje nazvano crne rupe... U njima se dešava ono neobjašnjivo, služi se svim do sad pročitanim ili nekako primljenim sredstvima da tu osobu povredi, onako najjače I najbolnije moguće… Govori mnoge stvari koje nisu najjasnije, ali po njemu imaju savršen smisao! Sutradan pak, kada se sakrije, ostaju njegove posledice. I tada napadnuta osoba govori ono što je Hajd čekao, ne bi ni bila poenta da je ta osoba popustila dok je Hajd vladao, onda željeni odgovor ne bih značio ništa jer bi ostao izgubljen u toj crnoj rupi! HA! Pametan neki… Samo ovo moje svesno JA ne razume najbolje poentu njega, dolazi on nekad I u trezna vremena kao sad… Sada on diktira I govori mi šta moram, a šta ne I gde treba da odem da bih došla do onoga što mi je preko potrebno-NIRVANA!!! 

Identitet

Ko sam ja? Ko je ova osoba u ogledalu, a ko ovaj stranac unutar mene?

Ne nalazim se nikuda, osećam izgubljeno u nekom međuprostou ono danas i ono što tek sledi. Emotivno sam vezana za prošlost, mislim na sve te lepe dane kada sam bila srećna, kada sam bila mirna i kada je sve bilo lepo.

Čini mi se , možda samo na trenutke, da je tada bilo sve lakše, lepše i da je manje ružnog bilo...

Sve česće se pitam zašto ne mogu da budem srećna, ako ljudi oko mene nisu?

Sve se češće pitam kada će moj lični, samo moj, život da počne ili je već počeo... Da li, možda, kada samostalno počnem da zarađujem i imam svoju porodicu, a šta je onda ovo sada? Čist promašaj. Razočarenje. To kao da mi pristaje uz lični opis.

Pitam se da li ću ikada umeti bolje, da li ću ikada zadovoljiti glad roditelja, ili ću ostati samo izvor njihovog besa? Nemam odgovore, u mraku sam, lutam i neverovatno je teško hodati sam kroz sav taj haos, nemati na koga da oslonim glavu kada me umor stigne i kada mi dođe da od svega dignem ruke. A zašto ne odustajem? Nikada nisam birala lakši put, u stvari nikada nisam videla drugi. Kao da sam mazohista, možda i jesam, ceo život mučim sebe... A tešim se iluzijom da ću se jednoga dana i ja odmoriti u nekom drugom mraku, pored nekog iz budućnosti, on tek dolazi! To je jedino što mi daje snagu!