Razmišljam, da li je ljubav podjednako, uzajamno povratna emocija? Ovih dana mi baš to šeta po mislima... Razmišljam o svim, svojevremeno uspelim i neuspelim vezama, i čini mi se da je u svakoj jedan od aktera voleo više onog drugog, dok je drugi uvek voleo nešto drugo više... Pa se pitam da li je moguće da ljubav kao emocija bude uzročno-posledična, tj. da istim intenzitetom bude podeljena obema strankama ili mora uvek postojati jedna koja pruža neizmernu količinu te iste ljubavi, a ova kojoj je sve to pruženo posedeuje neku kurtoazijsku verziju pružene ljubavi?
Kao ishod tome pitam se, da li je to nusprodukt modernog načina brzog življenja? Jer neki bi rekli, zašto bi se trudio da ispravljam probleme s jednom osobom kada mogu započeti odmah nešto novo sa nekom novom osobom? Živimo pod parolom: ode jedan dođu njih pet - i niko i ništa se ne mora trpeti jer se brzo može dalje! Pa se sad pitam, ako je porodica, kao zajednica između jednog muškarca, jedne žene i njihove dece, bila bar do sad jedina institucija u kojoj se čovek kao individua može osećati sigurno, šta dovodi do masovnog gašenja istih? Veze, brakovi, i same porodice danas pucaju jer se neguje neki preuveličan princim humanizma i renesanse da čovek može SVE da uradi samo ako poželi, a o posledicama svojih ispunjenih želja niko ne razmišlja. Ne kaže se za džabe pazi šta želiš, ne iz razloga jer se može ispuniti no već kada dobiješ željeno osuđen si da izgubiš svaki interes, i onda nastupa rečenica da tek uviđaš šta si imao kada ga izgubiš! Ne shvatamo da svaka naša akcija ima i reakciju one druge polovine, i da iste imaju svoje posledice i sa sobom nose veliku dozu kolateralne štete.
Ne mogu a da u ovo ne uvedem i faktor dostupnih finansija koji u većini slučajeva čini jednu od većih podrška ljudskih egzibicija. Naime, dok su iste te finasnije ravnomerno raspoređene na oba lica problemi se rešavaju, možda se sve na izvestan period čini i harmoničnim ili ako ništa drugo stabilnim. Čim tas prevaga na jednu stranu više, ta individua oseća dozu moći i potrebu za hirovitim ispunjavanjem navodno oduzete slobode i sve veze i emocije tu pucaju!
Čini mi se da na ovu temu postoji jos milion retoričkih pitanja i odgovora koje mogu napisati, ali nikako ne mogu da zaključim gde sve ovo vodi? Imamo slobodu, imamo novca, imamo prava i načina da ostvarimo sve, ali gde se podvlači crta i kada se govori dosta mi je? Ili čovek danas ne može da nahrani animala u sebi pa uvek želi više i bolje... Ono što na vreme treba da shvatimo jeste da i od boljeg uvek postoji bolji i od lepšeg lepši i od goreg gori, ali da nas sve to vrti samo u jedan prazan krug bez nekih dubljih vrednosti. Treba se ceniti i negovati ono što trenutno držimo u rukama, ono što smo nekada birali za najbolje, jer ljubav je po prirodi takva da menja jačinu, vreme i lokaciju a u pauzama nastupa navika i neka doza dosade, ali je sve to samo jedan deo normalnog u nenormalnom svetu. Bezanje od sitnih i krupnijih problema i zamena onih koje smo voleli ili i dalje volimo vodi samo ka jednom hladnom krevetu samotnjaka. Jer danas ko se prepusti kolotečini brzog življenja, još brže strada od istog!
Što pre shvatimo da nas ova brzina i humanističko razmišljanje vodi u jedan civilizacijski haos to ćemo pre naći mir i shvatiti prave vrednosti i čari života, ono što je fundamentalno i večno za svakog od nas!
Kao ishod tome pitam se, da li je to nusprodukt modernog načina brzog življenja? Jer neki bi rekli, zašto bi se trudio da ispravljam probleme s jednom osobom kada mogu započeti odmah nešto novo sa nekom novom osobom? Živimo pod parolom: ode jedan dođu njih pet - i niko i ništa se ne mora trpeti jer se brzo može dalje! Pa se sad pitam, ako je porodica, kao zajednica između jednog muškarca, jedne žene i njihove dece, bila bar do sad jedina institucija u kojoj se čovek kao individua može osećati sigurno, šta dovodi do masovnog gašenja istih? Veze, brakovi, i same porodice danas pucaju jer se neguje neki preuveličan princim humanizma i renesanse da čovek može SVE da uradi samo ako poželi, a o posledicama svojih ispunjenih želja niko ne razmišlja. Ne kaže se za džabe pazi šta želiš, ne iz razloga jer se može ispuniti no već kada dobiješ željeno osuđen si da izgubiš svaki interes, i onda nastupa rečenica da tek uviđaš šta si imao kada ga izgubiš! Ne shvatamo da svaka naša akcija ima i reakciju one druge polovine, i da iste imaju svoje posledice i sa sobom nose veliku dozu kolateralne štete.
Ne mogu a da u ovo ne uvedem i faktor dostupnih finansija koji u većini slučajeva čini jednu od većih podrška ljudskih egzibicija. Naime, dok su iste te finasnije ravnomerno raspoređene na oba lica problemi se rešavaju, možda se sve na izvestan period čini i harmoničnim ili ako ništa drugo stabilnim. Čim tas prevaga na jednu stranu više, ta individua oseća dozu moći i potrebu za hirovitim ispunjavanjem navodno oduzete slobode i sve veze i emocije tu pucaju!
Čini mi se da na ovu temu postoji jos milion retoričkih pitanja i odgovora koje mogu napisati, ali nikako ne mogu da zaključim gde sve ovo vodi? Imamo slobodu, imamo novca, imamo prava i načina da ostvarimo sve, ali gde se podvlači crta i kada se govori dosta mi je? Ili čovek danas ne može da nahrani animala u sebi pa uvek želi više i bolje... Ono što na vreme treba da shvatimo jeste da i od boljeg uvek postoji bolji i od lepšeg lepši i od goreg gori, ali da nas sve to vrti samo u jedan prazan krug bez nekih dubljih vrednosti. Treba se ceniti i negovati ono što trenutno držimo u rukama, ono što smo nekada birali za najbolje, jer ljubav je po prirodi takva da menja jačinu, vreme i lokaciju a u pauzama nastupa navika i neka doza dosade, ali je sve to samo jedan deo normalnog u nenormalnom svetu. Bezanje od sitnih i krupnijih problema i zamena onih koje smo voleli ili i dalje volimo vodi samo ka jednom hladnom krevetu samotnjaka. Jer danas ko se prepusti kolotečini brzog življenja, još brže strada od istog!
Što pre shvatimo da nas ova brzina i humanističko razmišljanje vodi u jedan civilizacijski haos to ćemo pre naći mir i shvatiti prave vrednosti i čari života, ono što je fundamentalno i večno za svakog od nas!
