Jesi li ikada poželeo da ova tišina nikada ne prođe, u njoj sve govoriš a on te razume i sve reči su suvišne. Tako je to prijatelju, kada nađeš sebe u očima tuđim, ma koliko bili stranci vi se poznajete i tu vreme igra sporednu ulogu. Sve te prepreke i lažne principe zaboravljaš i ma koliko okovan osećaš se slobodnije no ikad, zar ne? Ni jedan problem više nije nerešiv, ni jedan kišni dan više nije toliko tužan, nekako je sve lakše... Čudan je ovaj život, malo ti daje a tebi je to sve, malo više uzima a tebi se čini kao ništa, samo da možeš sa nekim da se osećaš sigurno... Ponekada ni to nije dovoljno jer je u glavi nekakav haos zavladao pa izgubiš sve, onda te proganjaju ti duhovi prošlosti kada je vreme najduže na svetu, a od njih ne može se pobeći, jer oni samo dolaze onda kada ih ti dozivaš... Ume i ponos vešto da se umeša, poznaješ to, ili je to ipak inat koji plete tu mrežu?Zbog njega gubimo mnogo a dobijamo dozu besa koja se ne može brisati, ne može se objasniti, a to si sve vreme bio samo ti. 

Početak kraja

Ne mogu da se načudim kolika jačina može da leži u samo jednoj reči... Ne dao Bog da je više njih u nekom haotičnom redu, prodrmaju ti sve dosadašnje ideale i principe. Sve u šta si verovao do sad izgleda toliko jezivo smešno, a sva tvoja maštanja ti se čine nikad kao da lebde negde u nekoj drugoj galaksiji.  Ovih 24 sata nikad duži, zar ne?

Celog prokletog dana poput nekog eha u ušima odzvanjaju reči: 'Sumnjam', 'Bez brige', 'Može se desiti' , 'Rezultati će pokazati' i tako u krug. Malo, malo pa mi pomute svest! Navlačim neki lažni osmeh, ne zbog drugih, zbog sebe, ulivam sebi neku sakatu nadu, rastežem i peglam ono malo optimizma koji je ostao u meni. A nikako da izbijem misao iz glave da je sutra prvi dan ostatka mog života... A pitanja, sva  ta pitanja lebde haotično u mojoj glavi, a ja se nasmejem loše i ubedim sebe, samo na trenutak, da dobro sam! Trudim se da ne razmišljam, da opustim glavu i hladna srca sačekam sutra poslepodne, a strepim da mi senke neće dati da se uspavam.

Sada, nekako čudno razumem cenu vremena; ma zar je moguće da umesto da odem u Pariz i razgledam hodnike, famoznog Luvra ja ću morati da čekam u sivim hodnicima kojekakvih bolnica, a knjigu koju sam htela da napišem, a one koje sam htela da pročitam, i htela sam da se zanosim životima Da Vinčija, Ničea i Šopenhauera, umesto osmeha prijatelja zar je istina da ću da gledam iskrivljena lica lekara i njihovih pomoćnika? Ne mogu a da se ne zapitam, kad pre? A deca, porodica- nisam ih do sad nikada idealizovala, govorila sam da ima mnogo vremena koje trebam preći da bih dospela do njih, a sada mi se čine nedostižnijim no ikad a kao da je to nešto što sam zapravo najviše želela samo toga nisam bila svesna...

Sada shvatam koliko čovek o životu malo zna, a koliko je toga još ne otkriveno i koliko toga dolazi tiho u sitne sate, a mi ne primećujemo. Ceo svet leži u meni, mojog glavi i svrsishodno se menja, onda kada neki eho poput ovog uzdrma hodnike svesti i obriše prašinu s očiju. Čovek sada ne treba da bude sam govore razni ljudi, oni stručni i oni obični smrtnici, a zašto se meni čini da će ovaj krst biti mnogo lakši ako ga nosim sama? Bez patnje u očima dragim, bez ostatka suza na obrazima istih i prigušenih jecaja... Možda grešim, ali život se meni sada čini lepšim no ikad, a vremena nikada neće biti dosta da ga se nasitim. 

Prolaznost, nešto što čujemo svakodnevno a nikada ne posvetimo zasluženu pažnju, jedna od najmoćnijih reči koje obitavaju našim jezicima. Nauči da voliš, živiš i ceniš sitnice onda dok je sve dobro, kada krene nizbrdo uvek će se činiti nedovoljno vremena!

Dobro uvek dobrim vraća se?!

U poslednjih nekoliko nedelja konstantno me susreće pitanje, koje je verovano susretalo i mnoge pre mene,da li se dobro zaista dobrim vraća? Kao posmatrači lako možemo spoznati one sitne i one manje sitne greške u odnosima drugih ljudi, onih nama bliskih, i ponekada se ne možemo načuditi samom opstanku odnosa između njih. Ono do čega sam ja došla pažljivim razglabanjem ovog problema jeste da čovek kao individua i čovek u vezi nije jedna ista ličnost. Ono što će kod većine izazvati revolt jeste da stojim iza toga da je čovek kada je u bilo kakvoj zajednici mnogo jači od onog sebe kada je sam, iako možda okružen gomilom drugara. Činjenica jeste takva bilo se pozvala na ono biblijsko predanje o Adamu i Evi ili samom evolucionarnom toku da svako biće ima svoju drugu polovinu tj. suprotni pol koji pre ili kasnije završe zajedno. Možda previše zadirem u ono apstraktno sutra ali pre ili kasnije oko nas ostaju samo parovi. Premda pitam se koliko čovek treba da trpi neko neprirodno stanje na svojoj koži da ne bi ostao sam? Mnogi će revoltirano reći NIŠTA se danas ne mora i ne treba trpeti, ali s obzirom na to da niko nije savršen i da je i to jedan od razloga zašto tražimo nekog da nas kompletira, u svakoj vezi treba postojati jedna doza kompromisa i tolerancije. Ali šta onda kada kompromisa nema, a tolerancija je u tolikoj meri samo sa jedne strane da dođe smešno uopšte analizirati tu vezu. Šta ako posle duge veze, od tipa par godina, život jednostavno reši da vam razmrsi puteve i razdvoji vas, a neka doza nezadovoljstva već postoji, koliko je ispravno ostati i živeti u nekoj agoniji zbog straha da se nastavi dalje? Ili da li je zaista ispravno ostati na brodu koji već odavno tone jer nas je žao one druge osobe? Najidealnije bi bilo da postoji kompromis i naravno izbalansirana tolerancija, neka nazovi zlatna sredina, ali meni se čini da se to danas gotovo i ne sreće! Da li su ljudi zaista podeljeni na one sebične i one nesebične ili tu postoji još neki sloj?
Tužno je što osoba koja greši svoje greške uviđa tek kada su gotovo sve nade isčezle za nekim poboljšanjem, onda tu dolazi do zamene uloga sebična osoba daje sve od sebe da zadrži ono što još uvek ima uviđajući da bolje imala ili koliko je teško danas naći nešto poput te druge osobe, a ova druga ostaje tu još neko vreme više iz navike ili svoje neizmerne dobrote iako duboko u sebi zna da preko svega toga može napisati propalo.
Zaista mi je krivo što moram da konstatujem da je ona nesebična i sa punim pravom mogu reći dobra osoba izložena uvek težim mukama, ona uvek guta i nekako više voli. Sve ono što su nas učili da se dobro uvek dobrim vraća izgleda sada kao samo jedna šarena dobronamerna ali velika laž. Jedino što čemu se možemo nadati jeste da ipak jednog dana mora nešto dobro i tim osobama da se desi. Bar ako ništa drugo da se uzdamo u karmu koja jedina nikada ne izdaje!
Isto mi je toliko smešno kako su ljudi nedokazani i kao pijavice se drže za sebe i govore ja sam takav kakav sam i ako želiš prihvati, ja se ne menjam. Zar smo toliko nismo sposobni promene, koliko sam ja upućena u neka psihološka istraživanja čovek bi trebalo da se menja svakih šest meseci, da li je onda u pitanju naša nesposobnost ili samo neka tvrdoglavost koja nam se pre ili kasnije obije o glavu? Smatram da svako ko je stasao u neki svoj život, daleko od sigurnog okrilja roditelja treba biti svestan sebe i svog mesta u ovom društvu, bar se meni to tako čini normalno. Neisplativo je juriti neke svoje hirove, i istovremeno verovati da nam je sigurnosna karta obećana, trebamo shvatiti da postoji gomila ljudi koji na tom isom peronu provedu čitavu jednu malu večnost čekajući da skupo plate tu kartu, zašto bi onda nama bila obećana za džabe?
Najbolje bi bilo da kada noću u tišini svako legne u svoj krevet zapita se gde možda greši i da li je ispravno njegovo ponašanje, da li je možda previše dobar, previše posvećen, previše voli ili je možda previše sebičan, previše grub i previše razmažen u odnosu prema svom partneru. Duboko u sebi verujem da pre ili kasnije čovek uvidi svoje greške, pitanje je da li je dovoljno zreo da shvati da promena na bolje nije nikakav bauk, jer pre ili kasnije svojom tvrdoglavošću izaziva promenu na gore kod one druge osobe o kojoj se ogrešio. Ne može svako podneti sud sebe o sebi pa ga silom sabija duboko u ono zaboravljeno, i revoltirano nastavlja tuđe snove da juri.
S ulaskom u vezu čovek gubi individualnost hteo on to da prizna ili ne, prijatelji tu ostaju kao sećanje na ono JA, ali oni nisu verodostojne sudije i sufleri, jer najlakše je savetovati a mnogo teže sprovesti taj savet u delo kada su u pitanju emocije. Jer sve deluje mnogo lakše sa one neutralne strane pozornice. Ako se čovek već odlučio na to da sa nekim bude srećan i da nekog učini srećnim to treba i da čini ne da upada u neke dečije bolesti i posveti se zadovoljavanju svog nedozrelog ega! Mnogo je teško naići danas na nešto vredno truda i na nekog ko smatra da smo i mi vredni truda a da vas uz to vežu emocije. Pitanje je ko znaće da uvidi šta ima pored sebe i nauči to da ceni i tome posveti dovoljno ljubavi i pažnje u pravo vreme. Najlakše je reći te dve reči ali koliko puta su izgovorene čini mi se da su izgubile svaki značaj, zato se treba okrenuti delima, one neka dodju kao povremeni početak ili kraj baš tih dela zbog kojih ljubav jedino i opstaje!