Istina

Istina,

Nije bio prvi koga sam ljubila,

Niti prvi kome sam se dala dušom i telom...

Priznajem da sam bila tuđa mnogo pre,

Ali sam uvek delom ostajala svoja,

Delom ničija...

Trenuak kada sam sebe videla u tim zelenim očima je presudio,

Postala sam njegova, nisam više bila ni tuđa a ni svoja,

Samo njegova,

 I znala sam da ću od tog trenutka pa zauvek to i ostati.

Od trenutka kada su se naša tela spojila u jedno

Postala sam on.

U moj život ušao je kao furija i poput uragana za treptaj oka

Sve postavio na svoje mesto...

Imao je čudan pogled, iskren i neiskvaren poput deteta,

Ali ipak na njemu ništa ne beše dečije.

Bio je hladan , zavoren i okrenut k sebi i svojim mislima

Trebalo mu e vremena da me pusti u svoj svet,

Mada mu nisam bila prva ni u čemu...

Verovala sam u njega

On je jedini umeo da me razbesni, usreći, rasplače, povredi, uteši

Zavoli, razboli od ljubavi,

Kako sam ga samo volela zbog toga...

Nije bio savršen, imao je mane zbog kojih sam ga još više volela...

I taj ožiljak na desnoj nozi, svaki mladež, svaku nepravilost na njegovom telu

Osećala sam i volela kao svoju...

I povrh svega, nekako je njegova šaka

tačno stajala u moju... Kao da smo isti,

a nismo...

Nikada nisam ni videla ni čula

Za strast poput naše,

Mogla je da nas oženi i

Uništi u istom dahu,

Prolili bi par suza, teških reči

Ali jednostavno nismo umeli jedno bez drugog...

Govorio je da je ceo život tražio nekog svog,

I stvar je postala jasnija kada sam mu priznala isto

Znali smo da na svetu ima boljih,

Ali nije bilo ovako ludih i divljih...

Tako sam znala da on je taj

Znala sam da i ako pođe on će uvek ostati TAJ

Ipak je bio jedini čija je ruka tačno stajala u moju

Jedini koga sam osećala i kada nisam bila pored njega...

On je  taj.

Našla sam ga.

Imam i volim.

Mogla sam da prestanem da tražim.

Mogla sam da se smirim...